Горе у страни, испод саме Греде, живио је Симо Лазов.
Горе у страни, испод саме Греде, живио је Симо Лазов у трошној кући под сламом, каквих је највише и било тада у земљи Херцеговој.
Куће се измицале и градиле у тврђи, да се сачува оно мало њиве и ливаде, посне, херцеговачке.
У Сима велика фамилија, ради се од зрака до мрака,но вазда оскудица и немаштина. У то вријеме Херцеговци су ишли у Америку,радили у рудницима тамо,штедили зараду, чекајући дан повратка и маштајући о бољем животу кад се врате.
Тако и Сима наћера невоља, остави фамилију и нађе се на броду који је пловио за Америку.
Обрео се након неколико мјесеци у Чикагу и брзо нашо запослење у наквом руднику. Био је у пуној снази,крупан,ко од брда херцеговачког одваљен.
Након неколико година тешког рада, по јаду његовом, разбоље се, уђе му влага америчког рудника у кости. Тамошњи љекари му рекоше да му нема лијека, да је боље да иде кући да тамо умре.
Отпремише га амерички послодавци, нађе се последњи пут на броду који га је водио према Дубровнику. Пут дугачак,учини му се још дужи него кад је полазио.
Кад је стиго под Греду, бијаше на крају снаге. Чељад га једва препознаше.
Прикован за постељу, дане је углавном проводио сам, остали су морали за својијем послом. Неко за овцама, неко у њиву и за другим пословима. Све је исто затеко у Херцеговини ко што је и оставио.
Једног јутра тако, кад остаде сам, види нема од њега ништа, прикупи сву снагу, устаде из кревета. Полако, тешким кораком уз помоћ штапа изађе на врх Греде.
Ту је знао проводит вријеме у предаху између сеоских послова прије одласка у Америку. Уз чисту арију и предиван поглед одозго, запалио би херцеговачку шкију од које би замирисала цијела Греда. На том мјесту је маштао о бољем животу посматрајући одозго херцеговачка села и трошне сеоске колибе.
Тог прољетног јутра није му падало на памет богатство и амерички долари. У земљи Херцеговој каже се да здравом чоеку фали све, а болесном само здравље.
Окрену се иза себе, учупа неколика струка боквице, спориша и још неких трава којима ни име знао није, па бритвом их иситни, помијеша и стави у уста.
Нашли су га предвече, ни жива ни мртва. Крв ударила на нос и на уши. Снесоше га доље и легоше у постељу.
Након неколико дана устаде.Сваки наредни дан бијаше све боље и боље.
Ускоро оздрави потпуно. Умјесто влажних америчких рудника пред њим је стајала Греда која је у својим њедрима, између двије литице куда и коза једва стиже, крила нешто пуно вредније од далеких долара.
Живио је још пуних тридесет година.
Куда су га ноге носиле говорио је: "Туђу земљу фали, но у њу се не кани!"
Бранко Алексић
