Америчка обавештајна служба интензивира контакте с Дражом после почетка бомбардовања рафинерија у Румунији, забринута за судбине пилота чији су авиони обарани приликом прелета Србије.
АМЕРИКАНЦИ су 1943. године почели да се озбиљније и свестраније интересују за ратне прилике на просторима Југославије. Неколико месеци пре Техеранске конференције шеф ОСС (главне америчке обавештајне службе у Другом светском рату) генерал Вилијам Донован наредиће да се посебно проуче и “укрсте” све обавештајне информације о томе шта се збива у Југославији – било да је реч о подацима који су пристизали из саме земље, било оне до којих су о томе могли доћи у иностранству.
Већ тада су биле у оптицају и процене да Тито и партизани, осим борбе против Немаца, имају још два циља, уништавање тзв. Југословенске војске у отаџбини, односно четника Драже Михаиловића и елиминисање Југословенске владе у егзилу у Лондону као политичког актера у припремању излазних стратегија за крај Другог светског рата.
СТРАТЕЗИ и планери деловања ОСС у централној Европи калкулисали су са два правца за убацивање својих агената ка Аустрији и Мађарској. Један је ишао преко територије коју су контролисали партизани, а други преко оне на којој су били четници. Процене војних представника, који су били међу партизанима у Словенији и Хрватској, говориле су да би деловање преко њих било веома ризично. То је додатно подстакло заинтересованост ОСС за контакте с Дражом Михаиловићем. Нарочито после почетка интензивног бомбардовања рафинерија у Румунији и судбине америчких пилота чији су авиони обарани приликом тих прелета. Највећи број оборених авијатичара затицао се баш на територији коју су контролисали четници.
Одељење за Балкан, које је формирао Вилијам Донован, а којим је руководио Роберт Џојс, тражило је да официри за везу који се упућују у Југославију испуњавају следеће захтеве: добро знање о Југославији и њеним народима, да имају претходно искуство у обавештајном раду и по могућству у герилском ратовању, одлично разумеју и говоре српско-хрватски језик а посебан захтев био је – “разумевање природе и тактике комунизма”.
ПРВИ капетан ОСС који ће, убачен падобраном, доћи међу четнике у Србију биће Ђорђе Џорџ Мусулин Србин рођен у Њујорку, факултетски образован, али уочи рата и профи играч америчког фудбала. Према званичним америчким подацима, он је у Србију упућен у јесен 1943. године када започиње и интензивно бомбардовање рафинерија у Румунији, као и по другим војним циљевима у Бугарској, Србији, и мање, у Хрватској, Мађарској и Словачкој.
Забележено је да је прве америчке авијатичаре који су доспели међу четнике чинила посада америчке летеће тврђаве “Б 24 либератора”, која је 24. јануара 1944. оборена изнад Златибора, уз ону која је принудно слетела у околини Прокупља, а чији су авион за даљи лет онеспособили немачки авиони-ловци. Тог јануарског дана на небу изнад централне Србије могла се гледати права ваздушна битка у којој је стотинак америчких авиона који су из правца Ниша летели ка јужној Италији нападало девет немачких авиона – о чему је сутрадан четнички мајор Милан Стојановић обавестио Дражу Михаиловића, наводећи да је оборене авијатичаре сместио по четничким кућама у селу Велика Драгуша.
БРОЈ оборених авиона током наредних месеци ће се драматично повећати. Забележено је да су Американци у овим бомбардовањима губили скоро сваки други авион и да их је оборено близу 350, али да је страдало само 15 одсто авијатичара. Немци су узалудно нудили примамљиве награде за оне који би предали скриване пилоте, што се није дешавало, а у Прањанима је чак радила и илегална болница за рањене авијатичаре.
Прва група оборених авијатичара, њих четрдесетак, са капетаном Мусулином вратила се у Италију спасилачким авионским летом организованим крајем маја 1944. године. Мусулин ће се међутим вратити, јер је том приликом задужен за реализацију операције “Хелијард” – ваздушни мост између централне Србије и Италије за спасавање оборених пилота. За овај импресиван подухват да у току пет августовских дана 1944. из Србије којом још владају Немци, из Прањана, организује ваздушни мост са Италијом и припреми евакуацију и и спасавање 447 оборених америчких авијатичара – од који су 417 спасли четници – Мусулин ће бити одликован медаљом за изузетне војне заслуге. Додуше ово признање добиће са закашњењем пошто му је британски обавештајац Џон Клугман сместио дисциплинску аферу, због које је кажњен и прекомандован на Далеки исток, као морнарички обавештајац, и након што је амерички председник Труман, због заслуга за спасавање америчких пилота, одликовао и самог Дражу Михаиловића. Мусулин ће касније радити за ЦИА, опет против комуниста, али оних на Куби предвођених Фиделом Кастром.
ГЛАВНА Мусулинова кривица, тог лета 1944, биће што је дозволио Дражи Михаиловићу да у једном од авиона за Италију, поред америчких авијатичара оде и политичка делегација четника и њихових политичких савезника, са надом да ће преокренути исход Техеранске конференције када се одустало од подршке јединицама под командом Драже Михаиловића.
Крајем августа 1944. авионом, после шестог покушаја, код четника стиже нова америчка војна мисија коју предводи један од најцењенијих Донованових официра пуковник Роберт Мекдауел. С њим су у двомоторцу “даглас Ц47” још два млађа официра и радио-везиста. Ових шест покушаја доласка нису последица лоших временских услова, већ што су за летове одобравали и планирали Енглези.
МЕКДАУЕЛЕВУ мисију одобрио је лично председник Рузвелт, али са Доновановим наређењем да четницима не наговештава никакву даљу подршку, ни политичку ни војну. Но Черчил и Енглези су и даље били против ове мисије у тој мери да Рузвелт после само шест дана Мекдауеловог боравка у Србију повукао своје одобрење и Донован наређује Мекдауелу да се врати. Али, ако је долазак у Србију у Мекдауеловом случају трајао седам дана остаће забележено да је “извлачење” трајало читава два месеца.
Деморалисаним четницима Мекдауел покушава да поврати наду и морал изјавама, које доспевају и до партизана, како Американци планирају да окупирају Аустрију и Мађарску, да Руси неће прелазити ниже од Дунава. Америчком пуковнику приписују и да је Дражи Михаиловићу такође изговорио и ово: “Сада нас Американце више не интересује ваша борба са Немцима. Они ионако има да иду одавде. Ваше је да се држите у народу. Садашњост вам је тешка, али је будућност – ваша.”
ПОСТОЈЕ документа која показују како овај Донованов обавештајац није само био у “моралној” и “утешитељској” мисији, већ да је план био да уз помоћ четника ступи у контакт с Немцима и да их, имајући у виду ситуацију на осталим фронтовима, наговори на предају снагама војске Драже Михаиловића и тиме уједно предупреди и долазак партизана у Србију. Помиње се чак и састанак, на ком су са Рудолфом Штаркером, представником Хермана Нојбахера, Хитлеровог изасланика за Балкан, заједно разговарали и Мекдауел и Михаиловић. Безуспешно.
КРАЈ БРИТАНСКЕ ВЕЗЕ
ЈЕДАН од знакова ривалитета енглеских и америчких обавештајаца у Југославији након Техеранске конференције била је и одлука генерала Вилијама Донована да извештаје америчких војних мисија и код партизана и код четника више не прима преко енглеских радио-везиста.
Милан ЈОВАНОВИЋ, Новости
