Краљ без краљевине: Марко Краљевић (Марко Мрњавчевић)

„Њихов највећи јунак Марко, који се како-тако слаже с царем у Једрену, може да се узме као неки сирови пандан неком грчком Херкулу и персијском Рустану, али, дабоме, на врло варварски и скитски начин. Он је главни и најјачи од свих српских јунака, безграничне снаге, безуслован и збором и твором… Он је један свемоћни чудовишни јунак, набусит као нико, који нас, ма колико му се дивили, нимало не привлачи… Тешко да ће он покајничким завештањима, од којих се потом подижу цркве и манастири, умирити Бога и наше душе…„

Гете „Српске народне песме„, 1827.

Једна личност српске историје око које су копље укрстили многи велики историчари и научници свакако је Марко Краљевић. Уједно оспораван и хваљен, Марко се као ни један јунак није винуо у звезде, а уејдно и истом силином бачен у блато, јер је био турски вазал. Пре него што га оспорите или га закујете међ’ звездице, хајде да пробам да вам објасним у каквом је времену живео и зашто је баш он постао легенда над легендама.

Марко Краљевић није био само наш народни јунак. Заправо, њега су прихватили и други народи и врло лако је постао део њиховог фолклора. Песме о Краљевићу Марку су у 19. веку забележене су на просторима од јужних Алпа до Црног мора, што га чини јунаком целог региона и неком врстом регионалног суперстара какви и данас постоје. И ту морам да разграничим епског Марка и оног стварног Марка. Епски Марко је јунак од Вардара до Триглава, па чак и даље и шире. На неки начин, тај Марко носи заједничку црту свих народа са ових простора и чува сећање на давно херојско време.

Онај други, стварни Марко је толико оспораван и чести разговори на ову тему су и показали да гајимо лошије мишљење о њему него што објективно заслужује. Одувек сам се сусретала са главном аргументацијом против њега, а то је да је био турски вазал. Турски извори, наиме, казују да је он највећи део своје владавине провео чувајући самосталност. Постао је турски вазал тек када су сви околни хришћански владари то већ били, и када је тај потез био начин да помогне свом народу.

Српски Херакле

Епски Марко има све особине античких хероја, Херакла или Ахила. Са Хераклом су га упоређивали, јер се једно од највећих познатих Хераклових светилишта, Хераклеја, налазило на подручју Маркове државе. Његова снага је била дивља и био је необуздане природе. Знате оно – оре царске друмове, пије уз рамазан вино, растерује Турке на буљуке и тера цара до дувара. То је тај епски Марко. Поседује врлине средњовековног витеза, јер „не суди ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога и књигама староставним“ и верује да му је боље „изгубити главу него своју огрешити душу„. Сматра се и да се прави Марко, од крви и меса, руководио истим принципима. Не треба да чуди што је Марко упоређиван са многим јунацима. Епски Марко подсећа и на Ролана из „Песме о Ролану„, на Александра Македонског из „Александриде„, на Дигениса Акриту из византијске епике.

Како је изгледало наше херојско време? Рударство било врло развијено, а у средњем веку Србија је била један од водећих произвођача сребра у Европи. Животни стандард је био висок и уживали су га сви друштвени слојеви. Доказ за то су грандиозни надгробни стећци који су били богато украшени и код сеоског становништва. Сем тога, били су организовани витешки турнириу који нису били само за племсво већ и за обичан свет. Србијаје тад ишла у корак са Европом, носила се модерна одећа,наш народ је волео музику (сматра се да одатле потичу песме о Марку), пратили су се трендови у кулинарству и медицини.

Остаци Маркове куле у Прилепу

Нисмо заостајали ни кад је реч о технологији. Имали смо мајстора за јавни часовник Лазара Хиландарца из Призрена, савременика Марка Краљевића. Марко Алексић, наш историчари аутор књиге о Марку Краљевићу каже да је у време српског јунака почела и употреба ватреног оружја. Српски ковачи су створили и посебну врсту великог витешког мача који се звао српски мач. Тај мач је први пут под тим именом назван за време Марка Краљевића и да га је наш јунак и користио. Сазнања историчара показују да су среднејвековниСрби знали да изграде уређено и цивилизовано друштво. Замислите?! У то време грађено је много манастира и других споменика, који данас представљају врхунац светске културне баштине.

Први помени Краљевића Марка 

Марко Мрњавчевић или Краљевић Марко сматра се да је рођен негде око 1335. у Ливну, на простору данашње Босне и Херцеговине. Неки тврде да се први пут помиње 1356, јер у натпису изнад јужних врата Дреновске цркве, саграђене у близини Тиквешког језера, недалеко од Велеса, стоји да је црква живописана наведене године „при државе“ Николе и Марка, а по „смрти светороднога цара Стефана„. Сматра се да је Никола у натпису заправо војвода Никола Стањевић за кога се зна да је, заједно са Марком, владао тим просторима. Народно предање говори да су цркву у Дренову заједнички подигли отац и син, Вукашин и Марко.
Историјске тврдње кажу да први Марков помен потиче из 1361. године, у дубровачким архивама. Те године је Марко стигао подно Срђа да као вођа српског посланства да преговара о прекиду непријатељстава између Србије и Дубровника, започетог две године раније. Рат је трајао још годину дана и завршен је миром у Оногошту или данашњем Никшићу. Кажу да се Марко ту успешно бавио трговином и економијом, и учинио много за призренске трговце. 

Натпис на цркви Света недеља у Призрену откривен пре скоро 50 година променио је поглед на Марка Краљевића. Натпис је откривен у дворишту једне приватне куће, у предграђу старе призренске тврђаве, у делу познатом као Поткаљаје. Ту стоји да је црква посвећена Ваведењу сазидана и живописана „повеленијем и откупом господина младога краља Марка 6879. године од стварања света„. У преводу, то је 1371. година, када је Марко и дошао на власт. 

Када је реч о Марковом приватном животу, то је вековима била мистерија. Не, није имао аферу са вилом Равијојлом. Она му је, ипак, посестрима. Историчар Марко Алексић тврди да се женио најмање три пута, и то два пута једном истом женом, што је јединствен случај у то време, раван скандалу. Његови брачни односи су били сложени, а неки пикантни детаљи су дошли чак до Дубровника. Марко је био ожењен Јеленом и, упркос досадашњим тврдњама да није имао потомке, наводно је имао бар једно дете, ћерку Ирену.

Долазак на власт

Мали осврт на оно што се дешавало пре 1371. После смрти цара Душана, у децембру 1355. власт је наследио његов син Урош. Ту је дошло до сукоба Душановог полубрата Симеона Синише и Уроша, јер се и Симеон Синиша прогласио за цара. До помирења је требало да дође априла 1357. на Државном сабору у Скопљу, али се то није десило. Наравно, њих двојица су заратили и ту је победио Урош, касније прозван Нејаки. Помогли су му браћа Мрњавчевић, Вукашин и Угљеша, синови извесног Мрњаве (ово име није сигурно), малог херцеговачког властелина.
Слаба Србија је била идеална мета феудалацима, па се цар Урош ослонио на Вукашина Мрњавчевића, који је владао данашњом Македонијом и делом Метохије. Тако Вукашин бива крунисан за краља 1365. и постаје Урошев сувладар. Марко постаје „млади краљ„. Постоји једна повеља из 1370. године где се Вукашин се назива „господарем српских и грчких земаља и западних страна„. Ту нигде нема цара Уроша. Моћницима то баш и није било право, па су кренули против новог краља.

Вукашин Мрњавчевић

Требало је угушити отпор, а краљ Вукашин је ту обавезу преузео на себе и Марка. Јуна 1371. је Вукашин кренуо ка Оногошту, не би ли казнио жупана Николу Алтомановића. Ипак, Вукашинов план је пропао, јер су Турци упали код Вукашиновог брата Угљеше, владара Серске области коју је наследио од царице Јелене, Душанове удовице.

Битка на Марици

Десила се кобна битка на Марици. Она је, по многима, означила почетак пропасти Србије. Наравно, била је погубна и по браћу Мрњавчевић. Браћи нико није притекао у помоћ, без обзира на то што су је тражили на све стране. Кнез Лазар Хребељановић имао је преча посла, као и Никола Алтомановић и Вук Бранковић. Цар Урош се ич није питао. Браћа Мрњавчевић су погинули у Маричкој бици.

После погибије оца Вукашина и стрица Угљеше крајем септембра 1371. године, Марко се суочио са великим искушењима. Убрз умире и цар Урош. Поред напада Турака, титулу му нико није признавао, а земљу му је узимао ко год је стигао, део по део. Ако ћемо релано, ту су се најмање овајдили Турци. Кнез Лазар је себи припојио Приштину, богато Ново Брдо и оближња места. Никола Алтомановић је узео све што се граничило са његовим земљама на западу. Вук Бранковић је Марку ћапио Скопље, а браћа Дејановић, Јован и Константин, све што је остало. Марку је остало нешто мало земље у западној Македонији и Прилеп. Није имао много избора, сем да преживи. Уз све то, коначно се разишао са женом Јеленом. Она је отишла код свог брата Томе Прељубовића и са собом је повела њихову ћерку. Када је годину дана касније умрла Томина ћерка, Марко је показао велико разумевање за бившег шурака и за његову бол. Дозволио је Томи да приложи светогорском манастиру поседе који су се налазили под Мрњавчевићима, у име своје покојне ћерке Ирине. Ово само говори о његовој људскости и емпатији.

Битка на Ровинама

Битка на Ровинама

Десила се битка на Ровинама у Влашкој, 17. маја 1395. године. Марко је погинуо борећи се попут многих српских племића, раме уз раме са деспотом Стефаном Лазаревићем, на страни султана Бајазита, а против влашког војводе Мирче. Уз Мирчу је стајао угарски краљ Жигмунд. Последње Маркове речи је чуо их је и запамтио Стефан Лазаревић. Обраћајући се свом ратном другу Константину Драгашу, Марко је рекао: „Ја молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату!„.

Знате за клетву краља Вукашина коју је упутио сину Марку? „Сине Марко, да те Бог убије, ти немао гроба ни порода!„. Вукашиново проклетство се, кажу зналци, испунило. Марко, иако је имао порода, остао је, условно речено, без гроба. Не зна се где је сахрањен. Према народном предању, његов гробсе налази на Светој гори, у манастиру Хиландар. Ранији истраживачи су сматрали да почива у Марковом манастиру, задужбини породице Мрњавчевић. Марво Орбин је почетком 17. века тврдио да Марко Краљевић почива у манастиру Блачанима поред Скопља. Испада да је доживео исту судбину као његови отац, стриц и браћа, који су погинули далеко од куће и који су стали без гробног места. Можда се баш зато лако Марко заковао у звезде и ту остао.

Прве песме и Маркове приказе

Најранија белешка о епском Марку потиче из 1547. године, када је извесни слепи војник у Сплиту запевао песму о њему, скоро 150 година после Маркове смрти. Непуних десет година после овог догађаја, Хваранин Петар Хекторовић у свом спеву „Рибање и рибарско приговарање“ забележио је бугарштицу „Марко Краљевић и брат му Андријаш„. Хекторовић је песму чуо од двојице рибара из свог родног места, Старог града на Хвару.

По Марку су назване многе куле, цркве, стене, окамењени трагови стопала и коњских копита. О Марку су певали народни певачи, гуслари, а пре свих Тешан Подруговић, од кога је Вук Караџић прибележио песме. А где су пословице, приче, предања…? Једина личност којој је у целокупној нашој епици посвећен цео циклус јесте управо Марко Краљевић.
Неки сматрају да је пресудну улогу у глорификацији лика и дела Марка Краљевића одиграла црква, тачније Хиландар. Постоји још једна тврдња, која је вероватно припомогла ширењу мита о краљу без краљевине. Наиме, како је био турски вазал,Османлије су скоро 25 година заобилазили његову област. Тако је Марков народ био поштеђен зулума.

Колико је лик Марка укорењен у нас говоре и следеће приче. Почетком четрдесетих година 19. века у Шибенику забележен је у локалном летопису следећи догађај: „Прије неколико мјесеци један тежак жалостан из Покривника, малога села три уре врх Шибеника, дође господару и весело рече: Добре имам гласове, господару. Марко Краљевић је устао. Видјели су га у Хрватској…“ . Могу мислити какв је био господарев израз лица. У Првом балканском рату, 1912, Марка Краљевића није видео само један човек. Цео пук српске војске је тврдио да је видео Марка Краљевића како води напад на Прилеп, град који је некада био његов. Можда. А можда се још није родио јунак који би му парирао ни у причи, ни у песми.

Инспирација: политикас, политикин-забавник