Први пут сам видео и држао ту заставу 2008. године.
Држати нацистичку заставу по први пут је надреално искуство. Зло које она представља и сва та мржња која је уткана у лого свастике као да те ударе у стомак.
Први пут сам видео и држао ту заставу 2008. Мој деда, који је био падобранац у Другом светском рату, умро је нешто пре тога, и мој отац и ја смо прегледали неке његове ствари, спасавајући шта смо могли, зато што је баба хтела све да спали у пећи на дрва у подруму.
„Јеси ли некада видео ову нацистичку заставу", питао ме је отац изненада, док смо прегледали неке старе фотографије. Претпостављам да нема суптилног увода у такво питање.
Не, нисам је видео. И да, желео сам да је видим.
Ушли смо у гостињску собу и мој тата је отворио врата плакара, посегао за горњом полицом, померио пар кутија у страну, и извадио стару кесу из продавнице. Извадио је балу црвене тканине, онда је полако раширио, и угледали смо озлоглашену црвено – бело – црну за ставу.
Ја сам студирао историју, и видео сам ту заставу безброј пута на старим фотографијама, у филмовима и чланцима у новинама. Препознатљив црни кукасти крст у белом кругу, у центру, на црвеној позадини, не може да промаши.
А ипак, стајала је ту предамном, као симбол страха и мржње, раширена на поду.
Шта, дођавола?
У пролеће 1945, саветничке снаге су притисле Адолфа Хитлера и Трећи Рајх са свих страна. Руси су гурали са истока, док су Британија и њени савезници надирали са запада. Први канадски падобрански батаљон, елитна група војника која је првобитно окупљена да помогне у одбрани тла Канаде, ангажована је преко океана да учествује у ослобођењу Европе, почев од Дана Д, па кроз Немачку.
Међу њима је био и редов Томас Џексон, мој деда, који је за пар месеци требало да напуни 22 године.
Батаљон је био део 6. британске ваздушно-десантне дивизије, и његов задатак је био да маршира на североисток, у лучки град Wисмар, на Балтичком мору, и да спречи повлачење немачких војника или официра у Норвешку или Данску. Такође су имали и наређење да у град стигну пре Руса.
Око девет ујутру 2. маја 1945, батаљон је умарширао у Висмар, стигавши свега пар сати пре Руса.
James Jeckson деда седи у кабини Спитфајера у Енглеској.
Немци су заправо били помало задовољни тиме што виде британске и канадске снаге. Знали су да је рат изгубљен случај, и бринули су се шта би им се догодило да су Руси први освојили град.
Процењено је да се неких 15 хиљада немачких војника и цивила предало британским снагама у наредних неколико дана, и гомила заплењеног оружја је наводно била висока 3, а широка 7 метара.
Могу само да замислим олакшање које су млади људи као што је био мој деда сигурно осетили када су схватили да ће рат можда ускоро бити завршен, после скоро шест година борбе. У званичном дневнику батаљона чак пише да су 7. маја, након безусловне предаје немачке, „џин, виски, вотка, вино и ракија текли у потоцима, и да су све сви сјајно провели у настојању да дођу до неизбежног мамурлука".
Што се тиче завесе, прича каже да је висила на згради општине Висмара, а мој деда је био први човек који је ушао у њу када је град освојен. Кукасти крст се налази само на једној страни заставе, и застава има металне прстенове на сваком углу, што значи да је висила на зиду.
Нема сумње да ју је деда узео у знак сећања на рат и пријатеље које је изгубио преко океана.
Више од шест деценија је протекло од те пијане ноћи када су сви славили крај рата у Европи, и пошто деде више нема, остало нам је да се питамо шта да радимо са старом нацистичком заставом.
Да ли у овом тренутку треба да објавим да нико у мојој породици није био нациста? У реду, добро, нико у мојој породици није био нациста.
Jemes Jackson деда, крајње десно, држи чашу и смеје се у пабу у Енглеској, непосредно пред напад на Дан Д, у јуну 1994.
Застава као таква је у лошем стању, и има неки чудан мирис који је тешко описати – скоро киселкаст. Такође је пуна мрља и флека, и поцепана је на месту где је била просута нека црна течност (моторно уље, можда?) које је ослабила тканину.
Мој тата ми је рекао да ју је први пут видео када је имао око 15 година. Копао је по дединим стварима тражећи радну кошуљу и нашао је, заједно са расклопљеним немачким ручним пиштољем марке Лугер, који је такође донео из рата. Некако је примерено то што се годинама налазила тако близу дединог доњег веша и чарапа.
„Никада то нисам сматрао ратним пленом", рекао је мој тата. „Увек је стајала ту, набијена у фијоку".
„То је за мене било само нешто што је мој тата нашао у пригодном тренутку и набио у ранац, пре него што су командујући официри, дипломате или тврдокорни нацисти имали прилику да је се домогну".
По мени, имали смо три опције. А) Да је чувамо у некој фијоци. Б) Да је продамо неком колекционару (или је донирамо неком музеју), или, под Ц) да је уништимо.
Прва опција да је ставимо у неку фијоку је вероватно најлакша, и била би далеко од очију, далеко од срца. Али која је поента уопште је сачувати? Само да бисмо је имали? Аргумент за то да је задржимо (на пример, да едукујемо будуће генерације о ужасима нацизма) не стоји, ако скупља прашину у подруму.
Друга опција да је продамо је препуна контроверзи, и изазвала је жестоку полемику међу историчарима, научницима и у јавности. Асортиман нацистичких артикала је невероватно широк, од ножева, преко кишних мантила, до неотпакованих ролни тоалет папира.
Ибеј има подужи списак ставки које имају везе с нацистима које не дозвољава да се продају (поштанске марке, писма и новац = у реду; униформе, оружје или други предмети на којима има нацистичких симбола = забрањени. Није дозвољено продавати чак ни олимпијске медаље са Олимпијских игара 1936. у Берлину.).
Са друге стране, Амазонова интернет продавница је током година стално имала проблема са нацистичким ђинђувама. Кратком претрагом термина „нацистички" или „кукасти крст" се долази до много резултата, укључујући и прстење и новчиће.
Б'нал Б'ритх, најстарија јеврејска сервисна организација на свету, годинама моли Амазон да уклоне нацистички материјал са свог сајта. Канадски огранак ове организације чак је организовао и потписивање петиције на интернету, са преко 700 потиписа, али те материјале је ипак и даље релативно лако наћи.
Чак је и у малом фармерском граду Сент Џејкобсу, на око сат времена западно од Торонта, у лето 2015. године избила контроверза, када се јавност жалила на продају нацистичких ратних антиквитета у локалној антикварници, укључујући и дугмад за манжетне, заставе и документе које је потписао Хитлер лично.
Власник Маркус Шанц је за локалне новине, Wатерлоо Регион Рецорд , изјавио да је обуставио продају тих артикала после притужби.
„Ови артефакти су симболи мржње и не желимо да охрабујемо њихову продају", рекао је. „Моје лично мишљење је да такви експонати треба да буду изложени само у музејима, где могу да буду тумачени на одговарајући начин".
И то је кључни аргумент зашто многи верују да нацистички предмети не треба да буду заборављени у неком орману. Они су део историје, и ако их закопамо, ризикујемо да заборавимо оне који су умрли, или можда, у још горем случају, ризикујемо да се све то понови.
Али када се та логика примени на заставу у мојој породици, аргументи губе на вредности. Не верујем да би било који музеј био заинтересован за њу, с обзиром у каквом је стању. Осим тога, сигуран сам да су милиони застава преостали из тридесетих и четрдесетих, и да ли нам онда заиста треба још једна нацистичка застава у музеју?
У новембру је Музеј холокауста у Вирџинији пријавио значајан пораст захтева породица да донирају предмете везане за нацисте, од последњих избора у САД, и ова институција је досегла „ тачку засићења" када су у питању нацистички артефакти.
То ме доводи до треће опција – уништења – и изненађујуће сам растрзан када је та идеја у питању.
Злочини које су нацисти починили су неописиви, и чак и дан данас ужасавају. Милиони људи су убијени, мучени, изгладњивани, и над њима су вршени експерименти. Ипак, подсећају ме на то колико је опасно заборавити прошлост. Ако уништим заставу, да ли ћу одиграти малу улогу у брисању онога што је Хитлер учинио? То је узнемирујуће питање.
А сурова реторика која се појавила током кампање за последње председничке изборе у САД је подсетила свет да нацисти, бели супремацисти и друга зла људска бића и даље постоје. И постају смелији последњих година, откако су расистички коментари поново постали норма.
Данас више него икада морамо да се подсетимо да је од Хитлерове тираније прошло само 70 година. То је мање од једног животног века.
Шта онда треба да урадимо?
„Мислим да би требало да је умотамо у памучни чаршав и понекад је извадимо, када потомцима причамо о историји породице", рекао је мој тата.
Можда је у праву. Још увек имамо дедине медаље и његове фотографије док је био преко океана, али са заставом је другачије.
Не сумњам да је био поносан када је скинуо ту заставу са зида, и могу да замислим како му се лице развило у осмех када је то учинио, знајући да се рат са Немачком коначно ближи крају. И како су се године претварале у деценије, када год би кренуо да из фијоке извади чисту кошуљу, угледао би црвено – бело – црну заставу. Сигуран сам да би га сећања тада преплавила.
Можда му дугујемо да је чувамо још неко време.
