Био је то уторак, 29. мај 1453. године. Судњи дан за велики Констатинопољ и дефинитивни пад Византије. Тај догађајпотпуно је променио лице света за све векове који буду долазили. Догађај који је свој епилог имао у зору 29. маја 1453. значио је много више од пропасти једне државе. После два месеца непрестаних борби, Византијско царство је престало да постоји.
А престао је да постоји и дотадашњи верски поредак у Европи. Наступио је ислам.
Корак ил’ два уназад
Да вас још мало вратим у прошлост да бисте разумели шта се ту заправо дешавало. Констатинопољ је основао Константин Велики 324. године на месту старогрчког Византиона. Град је успешно је одолевао арапским, персијским и словенским нападима, све док га огњем и мачем нису освојили Турци. После Цариграда, Мехметова војска је освојила је добар део Балкана, Молдавију и Крим. Није освајање овог града ишло лако. Још 674. године умајадски калиф Муавија је покушао да освоји Цариград, али није успео. Ни друга арапска опсада 717. и 718. се није прославила. После катастрофе код Манзикерта 1071, тадашњи византијски цар, Манојло I Комнин, затражио је помоћ са Запада против селџучких Турака. „Помоћ“ је била таква да је Византија требало да прихвати католицизам. Крсташи су 1204. на превару напали Цариград и тако успоставили латинско царство. Иако је Михајло VIII Палеологослободио град 1261, од некадашње славне царевине остала је бледа сенка.
Јован VIII Палеолог
Суочен са турском најездом, цар Јован VIII Палеолог је прихватио позив римског папе Евгенија IV да преговара да се потчини Риму. Иако је цариградски патријарх Јосиф II у јулу 1439. прихватио споразум у Ферари, умро је два дана касније. Његов потпис су одбацили православни епископи предвођени Марком из Ефеса, за које су католици били јеретици.
Турци под царградским небом
Како се сунце уздигло тог мајског јутра, тако су се Турци дивили свом новом драгуљу и будућој престоници. Победничка турска војска на челу са султаном Мехмедом II ушла је у град у поподневним часовима. Пре него што је османска војска ушла у град, много људи је спасење тражило под куполом цркве Божанске мудрости, данашње Аје Софије. Мислили су да ће тако призвати бога да их спасе од незаустављиве хорде „неверника„. Мехмед II није имао милости. Када је стигао пред цркву, султан је наредио да се сломи бронзана капија, после чега је уследио прави покољ. Неки су одведени у робље. Наиме, постоји прича да су смрти збегла само двојица монаха, који су се попели на спрат цркве и ушли у њен зид. Предање каже да ће изаћи из зида тек када црква поново постане хришћанска.
Пошто Византије више није било, прекинуте су копнене везе између хришћанске Европе и муслиманске Азије. То је навело пустолове да траже нове путеве, што је довело до открића Новог света 40 година касније. Оно што је куриозитет овог освајања је то што је први пут употребљено ватрено оружје у опсади једног града. То је била револуција у историји ратовања. Визанатијци који су успели да побегну из Констатинопоља у Европу, донели су и хеленизам под чијим је утицајем настао хуманизам и ренесанса. Пад Цариграда значио је и крај средњег века.
Без обзира што се горепоменути датум узима за дефинитивни крах византијске царевине, оно је слабило и пропало много пре овог лома. У време турске опсаде, Византија се састојала од Константинопоља, његове ближе околине и деспотовине Мореје, којом је управљао деспот Тома Палеолог, брат цара Константина Драгаша. Доказ да су и друге хришћанске и блиске државе биле у проблему је тај што је Српска деспотовина имала проблема у свом „дворишту„, тако да није могла ни себи да помогне, а камоли другима. Да је то стварно тако било, показује чињеница да су Турци шест година касније без борбе ушли у Смедерево и тиме избрисали Србију са карте Европе. Слично је било и у Босни, чији је народскоро пола века трпео због неслагања краља и властеле. Видинска кнежевина, последња бугарска држава, пропала је још 1398. године.
Вапили за помоћ, а помоћи нигде
Султан Мехмед II
Османско царство је средином 15. века тек добило залет. Султан Мехмед II, касние прозван Освајач, баш због освојеног Цариграда, на чело царства дошао је 1451. године. Као свој први и највећи циљ поставио је управо освајање Константинопоља. Имао је 21 годину. Да би то остварио, прво је склопио мир са Мађарима и Млетачком републиком, а затим је кренуо ка свом стремљењу. Прво је саградио тврђаву на европском делу Босфора, преко пута постојеће Андалузијске тврђаве, на месту где је мореуз широк свега 700 метара. Од тог тренутка ни један брод није могао да прође до Цариграда, а да се не суочи са контролом турских војника. Тиме је онемогућена било каква помоћ с морске стране која би Византинцима могла да дође кад почне борба. Свима је било јасно шта следи.
Константин Драгаш
Константин Драгаш, цар Византије знао је шта следи и свестан своје немоћи обратио се за помоћ хришћанским земљама у Европи, надајући се да ће нови крсташки поход зауставити Турке. У Европи нису сви остали „глуви“ за његове молбе. Стање међу великим силама није баш било сјајно. После завршетка Стогодишњег рата, Француска и Енглеска су се опорављале. Немачке државе су међусобно ратовале, а слично је било и на Иберијском полуострву. Мађарска и Пољскасе још нису опоравиле од пораза код Варне, 1444. године. Ипак, поједине трупе су притекле у помоћ Константинопољу. Пре свих, Ђеновљанска република, која је била византијски традиционални савезник. Они су послали је два брода са 400 људи, које је предводио Ђовани Ђустинијани Лонго, ђеновљански војсковођа. Успут су покупили и 300 војника из ђеновљанске војне посаде смештене на Хиосу, па је у Константинопољ пристигло око 700 добро наоружаних и искусних бораца. Тиме је гарнизон у опкољеном граду, достигао број од око 7.000 војника. Насупрот њима, процењује се да је Османлија било око 150.000. Можда и више.
Да је ратна економија „цветала“ и тад говори чињеница да се уочи самог напада, византијском цару обратио мађарски градитељ топова Урбан, понудивши му своје услуге, тачније робу – топове. Нажалост, Византинци нису имали толико новца за понуђене топове, па се угарски трговац обратио Турцима. Султан Мехмет није се премишљао, већ је за топове дао три пута више од тражене суме. Иако су топови били великих димензија, дужине веће од осам метара, на бојном пољу су имали више психолошко него смртоносно дејство. Баш са овим топовима је започела нова епоха у историји ратовања– ратовање ватреним оружјем.
Прве османске јединице су пред Константинопољ стигле на Велики понедељак, 2. априла. Истовремено је почела да долази и турска флота са око 200 бродова, на чијем челу је био Сулејман Балдолу, пореклом Бугарин. Када су браниоцивидели бродове, одмах су између Пере и Цариграда развукли масиван гвоздени ланац, којим је спречено да бродовипристану под самим бедемом.
Дипломатија у топузу
Пошто су Османлије створиле обруч око Константинопоља, поштујући исламску традицију, Мехмед II је позвао становништво на предају, уз обећање да че им поштетедти животе и имовину. Исту понуду је упутио и цару. Уследио је негативан одговор. Напад је почео. Први озбиљан удар Османлије су извеле 18. априла на разрушени део бедема. Турци су покушали да спале барикаду од кочева и омогуће прилаз у сам град. Међутим, војници предвођени Ђустинијанијем успешно су одбили напад захваљујући искуству и чињеници да се борба водила у уском појасу у коме турска бројчана моћ није могла да дође у први план. Два дана касније, у петак 20. априла, у Мраморном мору су се изненада појавила четири ђеновљанска брода са потребним намирницама за браниоце. Турска флота је одмах реагвала, али су савезнички бродови, и поред велике борбе, успели да се домогну града. То је позитивно утицало на морал код браниоца, а турски заповедник флоте, Балдолу, одмах је смењен и погубљен.
Баш овај догађај је показао султану да град треба притиснути са свих страна. То је значило да треба завладати заливом Златни рог. Пошто је пролаз до Златног рога са мора имало ланчану препреку, султан Мехмед се одлучује на несвакидашњи чин – да бродове пребаци копном. Скоро 1.000 радника уз помоћ волова је успело да постави науљене балване. По њима је флота од 70 бродова за једну ноћ прешла копнени део и поново се нашла у мору. Шокирани браниоци су покушали да нападну турске бродове, али нису успели. Нападачи су затворили и тај прилаз граду.
Тражење спасења у вери, а неминовности у сујеверју
После тога, Турци су наставили још жешће да опседају Теодосијеве бедеме и да копају тунеле испод њих. На жалост Османлија, све је било узалуд. Храброст, вештина и срчаностцара Константина и капетана Лонгоа позитивно су уицали на браниоце да би они дали све од себе. Месец и по дана после почетка опсаде, обе стране су биле потпуно исцрпљене. Помрачење Месеца 22. маја донело је лоша предвиђања и зле слутње и једнима и другима. Наиме, у поноћ 22. маја, дошло је до помрачења Месеца и пуна три сата Цариград је био у потпуном мраку. Због пророчанства да ће Константинопољ пасти када Месец нестане, Константин XИ Драгаш је наредио да се кроз град пронесе иконаБогородице Одигитрије , која је била паладиум царства. Изненада, у току литије, икона је испала из постоља, а Цариград је захватило јако невреме са пљуском и градом, па је литија прекинута. Следећег јутра, Цариград је био обавијен густом маглом, а увече када је магла нестала, мистериозна светлост пењала се куполом Свете Софије ка крсту на њеном врху.
Међу Турцима су колале приче да је млетачка флота надомак Цариграда и да Мађари прелазе Дунав. Морал војника је опадао. Ипак, султан Мехмед II је решио да још једном покуша. Борба је бивала све жешћа, а у тренутку када је деловало да ће победу однети браниоци, пошто ни последњи налет Турака није успео да пробије одбрану, један залутали пројектил је погодио Ђустинијанија у груди. Рањени капетање, насупрот наредби да се унутрашње капије не отварају док се борба не оконча, затражио да га унесу у град. Видевши отворену капију, браниоци су то протумачили као знак за повлачење, па су оставили бедеме без одбране. Турци су то приметили и дали се у навалу. Суочен са јаким налетом Османлија и свестан да је битка изгубљена, Константин Драгаш је са себе скинуо све чинове и ознаке царског рода и кренуо у самоубилачки јуриш. После тога га више нико није видео.
Шта је тачно омогућило Турцима да изубљлену битку преокрену у победу, ни данас се не зна. Док турски изворипричају о Алаховој вољи која им је омогућила да победе „невернике“, преживели грчки, венецијански и ђеновски изворису сву кривицу свалили на издајнике: адмирала Лукаса Нотараса „Гертуку“ или неког турског уходу који је тог јутра, наводно, оставио отворену Керкопорту, малу капију на северном зиду града. Турци су искористили привремену пометњу коју је међу браниоцима изазвало рањавање храброг венецијанског капетана Ђустинијанија и свим силама кренули на зидине. Прича се да је у борби код Романове капије погинуо последњи византијски цар, Константин XI Драгаш Палеолог. Онда су у град ушли Турци. Пљачке, убијања, паљења и силовања су трајала три дана.
Издајници или јунаци?
Лукас Нотарас
Споменути адмирал Нотарас био је заповедник лучког зида, који је издржао нападе Заган пашиних бродова, довучених у Златни рог. Пре тога је био царски благајник и посредник у преговорима што са Турцима, што са Римом. Приписује му се изјава да би „у Граду радије видео турски турбан него латинску митру„. Заробљен у освајању Цариграда, после неколико дана је погубљен. Један од грчких хроничара из тог времена, Михајло Дукас, писао је да је Нотарас посечен зато што је одбио Мехметов захтев да му за сексуално задовољство преда свог сина. Јоргос Францес, Константинов министар и Нотаросов непријатељ на двору, оптужио је адмирала да је после заробљавања покушао да подмити Мехмета златом, због чега га је увређени Турчин погубио.
Освајањем Константинопоља, Османска империја се учврстила у Европи. Било је то идеално место за сва даља освајања. Констатинопољ више није доспео у хришћанске руке. Помрачени Месец је, очигледно, био наклоњен исламском полумесецу.
Одсечена глава цара Константина Драгаша Плеолога је побијена на колац на стубу Августеон да би објавила победу ислама над Византијским царством.
Тело Константина Драгаша никада није пронађено, што је допринело стварању митова и предања. Једна од легенди говори да византијски цар спава под Златном капијом и да ће се пробудити када хришћани буду ослободили Константинопољ. О томе колико се веровало у тачност ове легенде говори пример да су османски султани ову капију држали затвореном. Чак и данас стоји зазидана.
Пад Цариграда 1453. од александарa
