Поставши цар, Душан је наградио све своје важније сараднике. Како се сам попео у чину по ромејском узору, тако је по истом обрасцу унапредио и њих.
Титулу деспота, највећу после царске, добише царев полубрат Симеон, брат царице Јелене Јован Асен, који је био у Душановој служби, и Јован Оливер, можда супруг Душанове маћехе Марије и господар овчепољске, тиквешке и мориховске области и оснивалац манастира Лесново. Севастократорима бише проглашени цареви рођаци: војвода Дејан, за којим је била удата Душанова сестра Теодора, господар кумановске области и Бранко Младеновић, чије се порекло изводи од Вукана Немањића, с породичним имањем на Косову, у Дреници, а коме Душан беше недавно поверио охридски крај. За ћесаре је произвео: Војихну, господара Драме; војводу Прељуба, зета царева и војводу Гргура Голубића. Сем поједина лица, цар је наградио и обдарио и многе цркве и манастире. Овом је приликом, највероватније, скопљанска митрополија одликована да буде првопрестона. Цар је показивао у ово време велику пажњу према цркви. Преко ње је хтео свакако да ублажава и привлачи грчки елеменат, који с новом царевином није имао ништа заједничко сем вере. Хтео је уз то, да богатим даровима придобије за себе свештенство уопште, које је држање цариградске патријаршије могло да направи нерасположеним према цару и његовој творевини. У том погледу изгледа да је нарочито полагао на светогорске монахе, на најутицајнији духовни елеменат у Маћедонији. Он је лично 1347. походио тамошње манастире и богато их обдарио. Тамо су му, ипак, несумњиво замерали, што је попустио упорној царици Јелени да и њу поведе са собом и да прекрши старо освештано правило Свете Горе, да на њено тле, међу монахе, не сме крочити женска нога. Год. 1350. уступио је 500 перпера годишњег дохотка, који је Дубровачка Република плаћала сербском владару за предати Стон, јерусалимском манастиру Св. Арханђела. Св. Арханђелима посветио је Душан и свој манастир, на Бистрици више Призрена, за који је изабрао место још 1343., хотећи да се захвали арханћелу Михаилу за оздрављење од болести. Стару цркву, посвећену истим "војводама небеских сила", он је почео зидати у пролеће 1348. год., а довршио је 1352. Она је, на жалост, срушена готово до темеља; недавно извршена ископавања са проналаском раскошне орнаментике и скупог материјала употребљеног мермера дају само једностран наговештај о стилу и вредности те задужбине. Занимљиво је, да је народна песма очувала помен на Душанов култ Арханђелов и да му овог свеца даје за кућног патрона.
На глас да се Душан дао крунисати за цара пожурио се Кантакузен, да се крунише и он. Пет недеља после свечаности у Скопљу крунисао је јерусалимски патријарх (цариградски, очевидно, није хтео) Кантакузена у Адријанопољу за цара (21. маја 1346.). Неуморан и непопустљив, он тражи савезнике на све стране. Кад је његов дотадашњи савезник Омар погинуо у једној борби код Смирне, Кантакузен се обратио силном Орхану, вођи Османлија. Да га чвршће веже за себе он му је дао за жену своју кћер, жртвујући по дотадашњем ромејском обичају, за своје политичке циљеве рођену децу. Помаган од Турака, он поправља свој положај; а кад у Цариграду погибе његов главни противник, Алексије Апокавк, окренуло се и јавно мишљење у његову корист. Свет је био сит грађанског рата и његових све тежих последица, а плашиле су га и амбиције нове сербске царевине. Кантакузенова странка веровала је у способности свог шефа и хтела је, да му, уз компромис са законитим царем, обезбеди власт и утицај у држави. 3. фебруара 1347. отворише му с тога они капије престонице. Кантакузен би крунисан поново за цара и дата му власт да десет година царује сам у име младог цара, који ће постати његов зет, а да после тога царују заједно. То измирење није поправило положај Ромеје. Изнурена земља беше клонула и изгубила веру у себе; према Душановој Србији она је представљала, како тачно каже К. Гелцер, силу трећег реда.
Као заповедник области према сербској граници, од Дидимотике до Кавале би постављен Кантакузенов син Матија. Он је, као царев син, имао да ободри Грке под сербском влашћу и да им да наде на скоро ослобођење. Доиста, чим је учврстио свој положај у Цариграду, Кантакузен шаље посланство Душану, у ком му захваљује за учињене услуге и тражи повраћај узетих градова. Душан је то одбио и дао тим прилику цариградској влади да покуша нову ратну срећу. Помаган од Орханових Турака, којима је један од вођа био и Орханов син Мурат, доцније цар, Матија нападе Србе на источној граници, око Кавале. У тим борбама грчко становништво страдало је више од Турака, жељних плена, који нису много разбирали коме шта припада, него од самих Срба. Сам поход грчки, због таквог понашања Турака, не донесе за савезнике никакав успех. За то време учвршћивао је своју власт нови, млади краљ мађарски, Лајош после прозван Велики, који је дошао на престо 16. јула 1342. год. На северу Србије он је посео Мачву и узео тврде градове Београд и Голубац; а на западу, у Далмацији, беше почео дугу борбу с Млецима за посед Далмације. Због тога је приближавање између Душана и Млетачке Републике дошло готово само од себе. У Далмацији хрбатски великаши беху подељени, једни за Млетке, други за Мађарску.
Босански бан, Степан II Котроманић, био је на муци за кога да се определи. Дотле, он се сматрао као један од најисправнијих вазала краља Карла. Сад, кад на владу у Мађарској долази један шеснаестогодишњи младић неизвесних способности, њему се чини да није мудро везати своју судбину уз Мађарску. Ради тога он 1343. нуди Млецима савез са жељом, да у њ уђе, поред хрбатских великаша из Далмације, још и краљ Душан. Републици у тај мах није било у интересу, да се босански бан меша у далматинске послове с њом заједно, јер је желела да тамо ради сама и чисто за свој рачун. Она с тога не одбија потпуно банову понуду, али је и не прима. Видећи ту уздржаност Млетака, а чувши за велику војску Лајошеву, која се кретала према Далмацији, бан Степан се реши, да поново иде с Мађарима, али да ипак, потајно, одржава везе и са Млецима. Кад су се водиле борбе око Задра, бан, иако учествује на мађарској страни, чини ипак неке услуге и Млечанима и, како сами Задрани пишу, само се његовом држању има приписати, да су они, на крају крајева, морали доћи поново под власт Млетака (15. децембра 1346.). Степан је нарочито желео, да га Млечани измире и с царем Душаном, који је на њ био киван ради одузимања Хума и који то питање није никако хтео да скине с дневног реда.
Кад је 1346. год., у лето, дошло до измирења између краља Душана и Лајоша, који је хтео да добије слободне руке на западу, босански бан се беше уплашио за свој положај. Рачунајући на Млетке, које је обавезао држањем у борбама око Задра, и на њихов пријатељски одношај са ојачаним Душаном, он поново мисли на савез између Босне и Млетака. Млечани с почетка не улазе у то питање, али су вољни да код Душана посредују за бана. Али, кад се погоршала ситуација у Далмацији на млетачку штету, они му 11. октобра 1346. поручују, како рачунају с њим и мисле на савез. У исти мах они су му јављали, да је њихов посланик нашао цара Душана дубоко у грчкој земљи и да је цар, за љубав Млетака, вољан да се измири с баном, али под условом да му овај врати Хум. Постоји ли сумња о праву на ту земљу, цар је пристајао да се о том нарочито расправља, с потребним доказима. То је први пут у нашој хисторији, да су владари били вољни један територијални спор решавати не оружјем, него правном расправом. Ако бан не пристане на то, поручивао је Душан, онда он, заузет већим пословима на истоку, пристаје на примирје од две-три године са сигурним гарантијама да неће бити узајамних нападања. Такво држање царево забринуло је бана и определило га, да се одлучи за краља Лајоша и да у наслону на њ обезбеди и свој лични положај и свој посед. С тога напушта мисао и о савезу с Млецима, иако одржава доста срдачне везе с њима. Његовом посредовању има се, делимично, захвалити, што је, најпосле, иза дугих преговора дошло до мира између Млетака и Мађарске, 8. августа 1348. Важно је, да је и цар Душан са своје стране препоручивао Лајошу мир са Млетачком Републиком. Та акција Душанова долазила је донекле и због веза, које је сам почео да стиче у Далмацији. Синовац бана босанског и далматинског господара, Младена II Шубића, а унук моћног бана Павла, Младен III, који је држао градове Скадрин, Клис и Омиш, беше се у јесен 1347. год. оженио Душановом сестром Јеленом. Наскоро потом, 1348. год., Младен је умро од куге, која је захватила цео Балкан и добар део Европе, и оставио је иза себе посмрче, Младена IV. Душан је одржавао везе са рано обудовелом сестром и водио је бригу о њој.
Краљ Лајош дао је погубити 23. јануара 1348. војводу Карла Драчкога као непријатеља свога брата; а исте године умро је и Јован Анђел, намесник ромејског цара у Тесалији и Епиру. Цар Душан искористи обезглављеност тих земаља, да настави и употпуни своја освајања на тим странама. Још исте године он је заузео цео Епир са Јањином и Артом, а његов војвода Прељуб заузе сву Тесалију, доспевши до млетачког приморског града Птелеа. Прељуб постаде царев намесник у освојеној земљи; Арбанију, са Валоном и Бератом, доби царев шурак Јован Асен, а Епир царев полубрат Симеон. На читавом западу Балкана од Дубровника до Крфа једини Драч беше још остао у власти напуљског двора. Пуна Душанова титула, која се јавља у неким повељама, гласи од 1348. овако: "Ја у Христа Бога благоверни и богом постављени Стефан, цар свима Србима и Грцима и западној страни, то јест Арбанији, и Поморију и свему Дису (Западу)."
У тим освојеним областима Душан је проводио антигрчку политику. Он је доста отворено помагао Арбанасе против Грка. Брђанска албанска племена беху почела још с краја XIII века постепено освајање суседних долина, а од XIV века све више узима маха њихова експанзија према Тесалији и Епиру. Цар Андроник III узалуд је покушавао да спречи тај процес, коме се и сав други грчки свет опирао. Разумљиво је потом, што су Арнаути тражили потпоре код Срба и у њиховом походу од 1348. узели жива учешћа. У Прељубовој војсци њихов број морао је бити врло велик, кад су читав тај одред Млечани по њима звали "Арбанаси". Срби су Арбанасима за то давали знатне повластице, нарочито њиховим главарима.
Душанова политика на јужној граници Маћедоније ишла је јасно за тим, да ту област обезбеди за сербски етнички посед. Као некад Св. Сава, он потискује грчке црквене великодостојнике и на њихова места доводи своје Србе. Тако је на најважније место, за митрополита у Сер, довео ученог игумана Арханђелова Манастира код Призрена, познатог књигољупца Јакова, очевидно с намером да ту развије своју сербску црквено-просветну активност. С Косова креће у Охрид, на ту исто тако важну тачку, угледне и одане Бранковиће, чија задужбина Заум, на Охридском Језеру, још и сад подсећа на њих. Мудри Угљеша Мрњавчевић почео је своју државну службу у Требињу, па је после, можда сам, а можда у вези с братом Вукашином, који се 1350. наводи као жупан на југу, у Прилепу, премештен на ту страну. Жупан Војихна, који се 1323. год. помиње у северној Србији као присталица краља Владислава, сина Драгутинова, биће по свој прилици онај ћесар Војихна, који добија на управу Драму, најизложенију сербску област на југоистоку. Није нимало случајно, што Душан упућује баш на ту страну своје најугледније и најспособније великаше; он је очевидно хтео да те области на граници буду под влашћу њему најоданијих људи и да дођу под што боље управљаче. Људе тамо требало је задобијати и ауторитетом и праведношћу.
Ипак, Душан у тој својој политици није био сувише прек. Да је водио обзира о култури види се понајбоље по том, што је многе манастире обилато даривао и писао им повеље. У освојеном Епиру, као изузетак од горњег правила, кога се држао у Тесалији, поставио је за намесника свог полубрата Симеона, који је био, по мајци, грчког порекла. Нићифор Грегора чак истиче, да је Душан, као цар, видно променио свој став "по обичајима Ромеја" и да је за Србију од Дунава до Скопља, оставио старе уредбе и обичаје, и да је за нове области увео лично управу по старом римско-ромејском праву. Да је северну Србију, односно Сербску земљу, оставио стварно свом десетогодишњем сину, да он ту управља, како вели Грегора, неће бити потпуно вероватно у стварности. Али упада у очи оно, што је А. Соловјев добро нагласио, да је, мимо ромејски обичај, Душан крунисао себе за цара, а Уроша за краља. " "Rex iunior Урош врши непосредну краљевску власт у читавој држави и непосредно управља у грчким земљама "по римским законима". "У великој даровној повељи Хиландару г. 1348. Душан јасно разликује два дела своје државе: Срьблнє и Романих. И тачан попис метохија у тој повељи даје нам могућност да видимо, које области спадају у један а које у други део. У сербску земљу спадају: Плав, Зета, Морава, Пилот, Липљан, Призрен, Полог. У Романију спадају: Просек, Штип, Брегалница, Струма, Струмица, Сер, Редина. Изгледа да и скопска област спада у Романију... Иста се подела спомиње још и у међународном уговору с Дубровником 20. септембра г. 1349. Ту се свуда строго разликује "земља царева и краљева", "тргови цареви и краљеви", "властелин царев и краљев" и сваки поданик царев и краљев. Видимо чак из једне повеље г. 1353, да краљ Урош као "краль всěмь Срьбл нє мь" потврђује исте године даровницу свог оца манастиру Св. Арханђела, вероватно зато што се објект даровнице налази у "Сербској земљи". "Али та подела, изведена правно и теориски, није се могла привести до краја у дело, и то из више разлога. Ромејских правних традиција, које су се одржавале, било је и у градовима "сербске земље" раније заузетим и већ асимилованим, док су сербски управљачи, поред свих тежњи да се држе грчког права уносили и у нове области понешто од својих обичаја. Друго, сербски је елеменат дошао као победилац и, поред свих обзира, имао је доста пута прилике да се истакне као носилац нове силе. С тим заједно ишло је и сербско етничко освајање и јачање националне свести код маћедонских Срба. Најзад, ни сам Душан није био човек, који би своју власт половио, а најмање са сином још дететом. Сем тога, јужне границе његове, за читаво време Душанове владавине, нису се могле усталити због непопустљиве цареве жеље за све новим освајањима; у њима се мање-више готово стално налазила војска, која је имала своје законе и своја схватања; а цар је, из војничких и других разлога, морао држати тамо поуздане управљаче, вође, па и друга спореднија лица, која су могла бити једино Срби.
Литература:
ПОПОВИЋ, Јевта - Свеславије или Пантеон. Св. 1, Душан, Душан, цар сербски (1308-1355 - Биографија), Пешта, година 1831, издавач Миловук, Јосиф.
Владимир Ћоровић, ИСТОРИЈА СЕРБСКОГ НАРОДА, прва књига, издавачи "Глас сербски", Бања Лука "Арс Либри", Београд 1997.
Извор и назив дела:
Наслов : ПОПОВИЋ, Јевта - Свеславије или Пантеон. Св. 1, Душан
ПОПОВИЋ, Јевта - Свеславије или Пантеон. Св. 1, Душан
Стране:
Место: Пешта
Година: 1831
Издавач: Миловук, Јосиф
Предметне одреднице Историја
Душан, цар сербски (1308-1355 - Биографија) (Цела)
Сигнатура Р19Ср III 307/1.1
COBISS.SR-ID 26323719
Језик: сербски
