У главном штабу за Хрватску у Топуском биле су америчка, енглеска и совјетска мисија. Американци и Руси ћаскали уз флашу вотке и поредили метрое у Москви и Њујорку.
АМЕРИЧКА војна мисија је и у Хрватској следила енглеску, која је у почетку заступала и њихове интересе. А међу хрватским партизанима била је такође и бројна руска – совјетска мисија. И амерички, али и остали обавештајци и тада, а и после, у својим сећањима и мемоарима наводе да су њихови односи са Русима “више од коректних”, “без подозрења”. Још нема хладног рата.
Чланови војних мисија редовно размењују информације до којих долазили на терену, не само о усташама и Немцима. Они размењују своје импресије и о партизанским јединицама, њиховој организацији и функционисању, као и о односу према становништву и становништва према њима. Ти односи су чак пријатељски, тако да Американци од Руса добијају и оне информације које партизани, посебно њима, на које су љути због њихових мисија код четника, неће да дају.
НА почетку 1944, нови амерички изасланик Френклин Линдсеј, који у Топуско, седиште хрватских партизана, долази после боравка међу словеначким партизанима, помиње пријатељска ћаскања са Русима. Совјети се распитују о Њујорку, Холивуду и Детроиту, америчким аутомобилима, “не само џипу”, а упоређују и њујоршки и московски метро. “Без обзира на то у које доба дана смо се налазили”, пише у својим сећањима Линдсеј, “на столу се обавезно налазила флаша вотке, а ако је није било, онда ракије”.
Обожавање алкохола није било својствено само Русима. Међу партизанима као британски војни изасланик био је и Рандолф Черчил. Партизани су били веома поносни што је међу њима син Винстона Черчила, тадашњег британског премијера, који је послератна легенда, познат по свом томпусу и обожавању вискија. Какав отац – такав син, вели народна пословица, истинита поготово у случају Рандолфа. Он ће касније бити алкохоличар, али ће по својим дуготрајним пијанствима постати запажен већ и код партизана у Топуском. Сам Рандолф није ни крио своју љубав према чашици. Једном приликом испричао је, добро расположен, како му је отац, с којим је био на службеном путу у Канади, наредио да с њима стално буде боца минералне воде. Рандолф је био задужен да у њу, претходно, кришом сипа оштро пиће. Било је то у доба прохибиције. Сви су се чудили што Винстон пије толико воде, причао је.
БИЛО је и других приватних “детаља” које су запажали војни изасланици. Нарочито су детаљно описивали партизанске званичнике с којима су се виђали и разговарали. О партизанском комесару Владимиру Бакарићу, кога је упознао у Топуском, кад је овај имао 32 године, Линдсеј даје више од Бакарићевог политичког профила. Осим тога тога да је постао члан илегалне комунистичке партије у 21. години и партијске каријере наводи да овај и много пуши, да је подбулог лица, и углавном смркнут. Није вероватно да је Линдсеј још тада у Топуском “ископао” да је Бакарићев отац био судија који је једном приликом заштитио Тита и да је Тито у Бакарића, као у једног о ретких својих сарадника, имао скоро неограничено поверење. Поготово није вероватно да се Бакарић тиме хвалио. До овог података ће вероватно доћи касније и негде другде.
Партизанског команданта хрватских партизана Ивана Гошњака Линдсеј описује као смиреног и замишљеног човека. Наводи да је, као и већина партизанских команданата, учествовао у шпанском грађанском рату и да је био на школовању у Москви. Занимљиво је и његово запажање да је Гошњак у комуникацији имао много више самопоуздања и да је био знатно опуштенији него претходни партизански командант с којим се виђао у Словенији. Што се вероватно односи на Митју Рибичича, који му је био домаћин у Караванкама, одакле ће и доћи у Хрватску.
ЛИНДСЕЈ у Хрватску стиже по наредби шефа америчке обавештајне канцеларије у Швајцарској Алена Далса, будућег шефа ЦИА, са задатком да се у Загребу сретне с Немцима. Они нису веровали усташама и Павелићу у Загребу. Идеја поглавника је била да договоре предају Американцима и Енглезима, и да тако избегну партизане. Дакако, то није био једини задатак овог америчког обавештајног официра с најдужим изасланичким стажем међу југословенским партизанима. Америчка обавештајна служба је заинтересована и за сва друга дешавања у Хрватској. Претходно је брифиран о злочинима које су чиниле усташе, укључујући и присилна покрштавања српског становништва, да је Анте Павелић не само фашиста већ и задрти антисрбин. Исто тако и о грађанском рату и о сукобима и злочинима које чине Муслимани и Срби. Из тих брифирања стиче се утисак да Американци још некако могу и да схвате сукобе с људима друге вере, муслиманима, “као последицу отоманске владавине”, али да су им сукоби Срба и Хрвата, које смештају у контексту давних сукоба и подела хришћана, мање разумљиви.
ОСС посебно занимају партизанска политичка организација у Хрватској и “кораци којима је партизански покрет дефакто већ постаје права влада Хрватске, као уосталом и у другим деловим Југославије” где се партизани налазе. Американце, који су у послератној Југославији очекивали изборе којима ће бити разрешен и грађански рат, посебно интересује однос партизана према предратним политичким партијама. У Хрватској фокусирају се пре свега на однос партизана према Хрватској сељачкој странци и њеном предратном лидеру Владку Мачеку.
ОВОГ угледног политичара у Краљевини Југославији и потпредседника југословенске владе која је приступила Тројном пакту Анте Павелић све време Другог светског рата држи у кућном притвору Загребу. Њему, међутим, партизани не верују и против њега започињу оштру пропагандну кампању. Када амерички војни изасланик упита зашто и на основу чега, будући да нема доказа о његовој директној сарадњи с Павелићем, већ да је у притвору, он цитира како Владимир Бакарић одговара,”зато што није јавно подржао – нас”.
Бориса Маговца, Мачековог сарадника и главног уредника предратног гласила Хрватске сељачке странке, Американци ће срести у лето 1944. на Вису. Када је Маговац успоставио контакт с партизанима, да би се размотриле могућности евентуалне сарадње, партизани ће га поставити за потпредседника Народноослобидилачког Фронта. Американци ће “провалити” да је Маговац на Вису већ неколико месеци заправо у кућном притвору. Сличну судбину доживеће и син оснивача ХСС-а Стјепана Радића, који одлази у партизане не знајући шта се десило Маговцу.
Сличан “статус” Маговчевом имаће још неки представници некомунистичких чланова у руководства НОФ (Народно ослободилачки фронт), организације која је западњацима требало да покаже да су у оквиру ње заступљене све политичке групе, осим оних које су отворено сарађивале са окупатором и квислинзима, да оцртава вишепартијски карактер народне власти. Разумљиво да је таква пракса иритирала и Американце и Енглезе. А и да је Тито то знао. Али да у коначници то није имало битан утицај на успостављање партизанске власти.
ВАЖНОСТ ПРОПАГАНДЕ
АМЕРИЧКИМ обавештајцима није промакло да скоро при свакој већој јединици партизана у Хрватској постоји покретна штампарија или гештетнер. У једном извештају се јавља како партизани те штампарије чувају више него ватрено оружје.
Занимљива је и опаска Френклина Линдсеја у његовим сећањима о једном послератном сусрету са Митјом Рибичичем када га питао зашто му је строго било ограничено кретање међу партизанима у Словенији.
– Зато – одговорио је Рибичич – да не бисте видели колико смо слаби.
Милан ЈОВАНОВИЋ, Новости
