Озна је пратила и регистровала скоро све контакте и разговоре у којима су се савезнички официри изјашњавали о утицају СССР-а, диктатури комуниста и четничком покрету.
У АМЕРИЧКОЈ обавештајној служби, све до 1947. године, када је основана ЦИА, доминира војни елемент, што је последица активности ОСС током Другог светског рата. Ни загранични центри, усмерени ка новој Југославији, нису били изузетак.
Они су се ионако налазили на територији коју су контролисале америчке оружане снаге и у њима је војна обавештајна служба имала одлучујућу реч.
Раду америчких војних обавештајаца југословенска страна посвећивала је посебну пажњу још од доба партизанског ратовања. Бележи се све што их занима, сва њихова интересовања, разумљиво, почев од распитивања о самом партизанском покрету и бројном стању и саставу јединица – у контексту припреме и пружања савезничке војне помоћи.
Прати се распитивање војних изасланика о расположењу народа према НОП, ставу према краљевској влади у емиграцији, опозицији, о улози КПЈ у партизанском покрету и, дабоме, о раду партизанске безбедносне и контраобавештајне службе Озне (Одељења за заштиту народа – ОЗНА). Озна је, опет, и исто тако, посебно, пратила и регистровала скоро све контакте и разговоре у којима се савезници изјашњавају о политици НОП, утицају СССР-а и диктатури комуниста.
САСТАВ америчких мисија на појединим подручјима је био различит зависно од интереса америчке ратне обавештајне службе. Тако је ОСС у Словенији, на подручју Штајерске и Корушке, имао две групе својих обавештајаца које су, углавном, биле састављене од Словенаца и аустријских Јевреја. Штајерска и Корушка, током рата, биле су најистуренији пунктови за слање савезничких обавештајаца у Аустрију. Прикупљани подаци о покретима немачких трупа, фабрикама и магацинима, утврђивани ефекти савезничког бомбардовања, поступање према ратним заробљеницима и понашање Немаца према локалном становништву.
ЦИА ће одмах по свом оснивању 1947. почети са реорганизацијом рада већ поменутих заграничних центара.Укидаће оне центре који су били компромитовани и прочишћавати сарадничку мрежу. На то ће додатно утицати и промена курса америчке политике према Југославији после 1948. године. Али и пре 1948. обавештајци Југославије бележе да ЦИА у рад заграничних центара уноси „више система“, тражи квалитетније сараднике. У заграничним центрима остају само „најквалитетнији обавештајци“. Посебно се у њиховим извештајима помињу Славко Андре, мајор бивше југословенске војске, Душан Бојовић, пуковник обавештајне службе Генералштаба бивше југословенске војске, адвокат Драгољуб Вурдеља…
ПО ЗАВРШЕТКУ Другог светског рата југословенска политика била је везана уз политику источних земаља које је ослободила совјетска армија и које су се фронтално постављале према Западу. Југославија је, међу западним савезницама, сматрана за најјачу експозитуру совјетске доминације на Балкану и у источној Европи. Оваква перцепција одређивала је и званичну и обавештајну политику САД према Југославији.
У Београду се, истовремено, с југословенске стране оцењивало да је током 1945. године интензитет обавештајног рада Американаца појачан. Југословенска Озна је посебну пажњу поклањала контактима Американаца са припадницима четничког покрета. У „примерима компромитације“ које су наглашавали, помиње се ваздухопловни аташе, који је „радио на томе да у Београду организује радио-центар у корист четничких група“, да је помоћник војног аташеа у свом стану крио четника који је тражен због бројних свирепих злочина.
У једној забелешци помиње се амерички капетан К. Ј. који разговарао са надбискупом Степинцем и који је „дао непријатељску изјаву о стању у Југославији са неким, конкретним подацима о прогону верских представника, што су Американци дуго користили у својој пропаганди“. Озна је била уверена да су „Американци ишли за тим да створе унутар земље такву ситуацију која ће оправдати интервенцију из вана“.
У ПОГЛЕДУ инцидентних ситуација с америчким обавештајцима, Озна се понекад чак чуди „одакле такве почетничке грешке после тако богатог искуства у ратном периоду?“ Закључује се како „има места претпоставци да многе од тих авантура имају корене у врло лошим и накарадним информацијама о томе шта се збивало у Југославији, поготово када се зна да су главни извори америчке обавештајне службе били развлаштена буржоазија, четници и сви могући колаборационисти. Било је наивног наседања преувеличаној снази реакције, а поготово у оцени снага илегалних четничких група“.
Оваква запажања југословенске Озне у својим мемоарским записима на недвосмислен начин потврђује и Френклин Линдзеј, последњи шеф америчке војне мисије у Југославији из ратних и првих поратних дана. Он пише како у првим месецима после Другог светског рата влада поприлична фрустрација због доласка на власт антизападних комуниста. Линдзеј наводи како се тада још мислило да постоји шанса за насилну промену власти у Југославији, макар и подршком унутрашњој побуни против ње. Он у јесен 1945. у Лондону, са Кеноном Кевендишом, америчким дипломатом и амбасадором у Југославији, разговара о томе каква би требало да буде будућа америчка политика према Југославији. У Лондону се, наиме, те јесени одржавала конференција министара спољних послова пет земаља савезница, победница у Другом светском рату.
ФРЕНКЛИН Линдзеј ће за ту прилику у Лондон допутовати из Трста. Искусни, а по годинама млади обавештајац, не верује у могућности насилног свргавања Тита и власти комуниста и не подржава размишљања о њиховој насилној смени. Он, са искуством боравка у Југославији, од Словеније, преко Хрватске, до Србије, уверава Кевендиша да је нова власт у Југославији „чврсто утемељена“. Ти темељи су, вели он, засновани на њеној економској и политичкој контроли у земљи. Линдзеј помиње веома развијену комунистичку пропаганду и посебно – тајну полицију (Озну). Али, исто тако, и „потпуну дезорганизованост“ потенцијалних опозиционих партија, укључујући и центар и десницу, и да тамо, у „Југославији уз подршку народа не би могла бити изабрана никаква демократска, либерална влада“.
На чему би требало да се заснива америчка политика према Југославији? Линдзеј ће у свом својеврсном меморандуму који ће написати за Кевендиша изнети како би дугорочна стратегија Американаца према Београду превасходно требало да се изграђује кроз успостављање пријатељских односа са Југославијом, уз подршку и помоћ легалној опозицији у земљи и у подржавању развоја демократских институција. Иако су ови предлози написани и достављени још 1945. године, пажњу Стејт дипартмента привући ће тек након раскида Београда и Москве 1948.
ОЗНА СВЕ ДОЗНА
ПОСЛЕРАТНА изрека да „Озна све дозна“, која је такође била један од облика тадашње пропаганде, има илустрацију и у њеним запажањима „о развратном животу, блуду и проституцији“, у раду америчке канцеларије за регистрацију гробова америчких авијатичара погинулих у Другом светском рату. „Регистровано је – пише у једном њиховом извештају – 70 жена, међу којима и један број малолетних девојака, које су долазиле до њих“, на забаве које су приређивали. А потом, описује случај једне малолетнице „која је због блуда извршеног над њом дошла до безумног стања и покушала самоубиство“.
Милан ЈОВАНОВИЋ, Новости
