Једно од животних жаришта Милићевића налази се у Сурчину, надомак Београда, у којем су, по свему судећи, једна од најбројнијих фамилија. Пре петнаестак, можда и нешто више година, на окупу, у једном дану било их је стотинак, не рачунајући децу.
У кући Ранка Милићевића у Сурчину боравили смо на патарице, то јест другог дана Светог Николе, крсне славе братства. Била је то прилика да доживимо нешто несвакидашње. Наш домаћин Ранко је геодетски инжењер, супруга му Љубица ради у студентској установи. Најстарији син Немања је лекар, Глигор - студент, а Вук се тек спрема да за годину- две пође у први разред. Ранко је почео кућу да гради 1997. године и још увекје дограђује, преграђује, реновира. На почасном месту трпезе био је постављен бардак. Произведен је, како сазнајемо, у претпрошлом веку, према предању предака -далеке 1890. године.
Користи се три пута годишње: за Божић, Ускрс и за Светог Николу.
- Када су 1942. године Швабе гађале село Неданиће, покојна баба је напустила кућу и понела бардак са собом, да га сачува за будућа времена. Стицајем околности граната је пала близу крша, односно камена где га је сакрила, па је или парче камена или гелер ударио у обод бардака и мало га оштетио. Тако „рањен” и данас пркоси времену и невољама што су нас снашле. Бардак је симбол наздрављања у помен и част Исуса Христа и светитеља Николе, који је заштитник породице. Занимљиво је да је на бардаку насликан црни двоглави орао са четири оцила. Али код насје као симбол у употреби двоглави бели орао. Бардак је рађен у Аустроугарској. Онај које радио дизајн, обојио је орла црном бојом? Зашто, то само Бог зна. Када дође слава, сипа се црно вино. Када почиње свети чин славске молитве, наздрављања и ломљења славског колача, тада се подиже бардак и први потегне долибаша, човек који је главни гост славе. Када се ломи колач, прелије се вином и на све четири стране - у име оца, сина и светога духа и наздравља се домаћину славе и осталим званицама. Код нас је обичај да бардак иде унакрст. С једне стране на другу домаћи и гости наздрављају у славу Светог Николе (који може да нам помогне) речима - здрав си, у име крсне славе Свети Никола, који може да вам помогне! Па онај преко пута враћа. За то време се пали тамјан у кадионици, па се кади, очита се „Оче наш”. Онда почиње ручак.
Наставља се дружење, песма, приповеда нам Ранко и додаје да је претходне вечери било гусала и песама.
Слава одржи породицу
На славује право из Гацка запуцао његов кум Зденко Шолаја, електроинжењер у тамошњој термоелектрани. И Ранко сваке године 19. октобра, на Светог Тому, кумову славу, оде у Гацко.
Редовно долазим на славу код Ранка. Слава одржи породицу. Окупљају се рођаци и пријатељи. Мислим да све више и више људи слави. Знате ли како Херцеговци гледају на Србију? Кажу сунце излази са истока, Говоре - мајка Србија, мајка Русија. Када сам био млад, долазили смо на фудбалске утакмице у Београд. Ишли смо не само што навијамо за „Звезду”, него да подржимо Србију.
А Ранко, подижући чашу, вели:
Није циљ славе гурманлук него чин бардака, да се помолимо Богу за покој душе и свеца који је заштитник те породице, па колико ко има да се заложи и попије. Споредна ствар су јело и пиће. Најважније је упалити свећу, помолити се Богу, окадити, наздравити за срећу, здравље породице, рођака и гостију. Ето, у новије време наступило помодарство, па славе славу у кафани. То не приличи ни свецу ни слави.
У Сурчин, где живи приличан број Милићевића, неки су дошли са Косова, где су се одселили после Првог светског рата, за време Краљевине. После Другог светског рата преселили су се у Сурчин, а има и неколико кућа Милићевића који су се овде доселили директно из Билеће, то јест из Звијерине. Што би рекли: трбухом за крухом.
Село Звијерина било је сиромашно цивилизацијском инфраструктуром, струјом, водом, саобраћајницама, тако да је народ био присиљен да мигрира. А ако немате школе, производни погон, ако немате саобраћајницу, тешко сте могли да опстанете. У последњих 10-15 година успели су пут да пробију до тог села, али нема шансе да се ико врати. Остале су можда две-три породице - наводи Ранко.
Једна од најбројнијих породица у Сурчину су управо Милићевићи. Пре петнаестак, можда и нешто више година, на окупу, у једном дану, било их је стотинак, не рачунајући децу. Имали су Милићевићи и свој адресар. После њих, најбројнији су били људи са презименом Миљуш.
Новак Милићевић памти многе чињенице о братственицима из Сурчина
Поента окупљања је да се зна ко смо и одакле смо.
У Београд сам дошао 1972. године из Гацка, а у Сурчин 1997. године. Близује ово место Београду. Свидела ми се локација и саобраћајна инфраструктура. И железнички и друмски и авио саобраћај, све то пролази кроз Сурчин. Имао сам намере да подигнем фарму и остварио је. После тога сам се бавио грађевиинарством, а од скора производим шећер у коцкама. У Херцеговини сам живео 15 година, али сам по пресељењу у Србију чезнуо за родним крајем. Од тог времена, како ми се чини, више се умирало него што се рађало. Овде су Милићевићи махом приватници и било нас је и функционера. Део је запослен у граду, у разним фирмама и државним институцијама. Има оних који су представници фирми, има трговаца, занатлија - истиче Ранко.
Занимљива је веза сурчинских Милићевића са родоначелником.
- Овде нас има од три гране Милићевића. Милић, од кога потичемо, имао је четири сина и од те четири гране,три су овде заступљене. Сматрамо се блиским рођацима, мада нас понекад дели петнаест колена. Као прави братственици ословљавамо се са где си рођак, како је рођаче, итд.
Породице које су у Сурчин долазиле са по три-четири мушке главе, зидале су куће за свакога од њих.
Чему доприноси окупљање братственика на Сабору Милићевића, питали смо Ранка.
Окупљање братства значи да се колико-толико сачува порекло, да се освеже сећања на претке и зближе садашњи братственици. Знатно мање је важно шта ће бити од ђаконија и пића. То је и међусобно упознавање нових генерација. Поента окупљања је да се зна ко смо, одакле смо, од кога смо. Мислим да је то позитивна ствар за сва братства. Суровост овог времена одражава се на све братственике.
Шта даље?
Био сам домаћин трећег сабора братства Милићевића. Сматрам да је довољно окупљати се сваких пет година и наставити са објављивањем листа братства. Било би добро да се што више вежемо за Херцеговину, јер смо се превише одродили од нашег краја. Као да заборављамо на корене.
Дуг пут до коначног огњишта
Има једно место у Сурчину где готово сваки Милићевић сврати, да чује новости о братству, да нешто предложи или да се сретне са неким од рођака. Наиме, у самом центру тог насеља налази се часовничарска радња коју држи Ђоко Милићевић. Да није објекат у његовом власништву, како нам рече, одавно би затворио радњу. Овако има пензију, не плаћа кирију, па капне понеки динар за ситне кућне потрепштине.
У Сурчину сам од 1947. године. Овде сам дошао из Нове Пазове. Из Херцеговине смо се 1924. године одселили на Косово, у село Бујанце, између Липљана и Штимља. Са Косова 1943. године прелазимо у Рачу Крагујевачку. Године 1945. из Раче се пресељавамо у Нову Пазову и, коначно, 1947. из Пазове у Сурчин. Има нас овде поприлично. Не само Милићевића него и наших рођака Бокића - наглашава Ђоко.
А какав је био историјат те велике сеобе Милићевића?
Године 1922. мој отац је одлучио да се исели у САД. Знао је да му његова мајка неће дозволити, јер је са седморо деце остала рано без мужа. Одлучио је да ништа никоме не говори. Рачунао је да ће, када добије пасош, мајка попустити. И оде у Билећу. Тамо, уз помоћ неког представника банке, преда документа за пасош. После извесног времена оде у Билећу, сврати у једну кафану, кад тамо седи његов ујак Митар са тим управником банке. И банкар му каже да је пасош готов, на шта се ујак изненади. Митар је одмах јавио мојој баби да дође у Билећу. Она је дошла и на лицу места исцепала пасош у парампарчад.
Мој отац дуго није знао шта да ради. Није се мирио да остане и Звијерини да живи (то је било 1922. године) и предложи баби да се селе на Косово. Баба се и томе супротставила. Отац је био упоран и баба је то на крају прихватила, јер је у то време више породица планирало да се исели. Отишао је на Косово да одабере терен и одлучио се за Бујанце. Године 1924, на Митровдан, неколико породица Милићевића и Бокића преселило се у то Бујанце. Било је проблема. Шиптари су им се супротставили, поседали поред пута и нису дозвољавали да се населе. Међутим, жандарми су их разјурили, па је досељавање могло да се оконча - наводи Ђоко.
Ђорђе Милићевић
Тај пут је трајао седам дана. Селили су се возом, јер је железница тек кренула. Маршрута је водила чак око Славонског Брода. Правили су широк круг, тако да су на крају дошли готово на исто место одакле су и кренули. У Сурчину је приличан број Милићевића. Неки су дошли са Косова, где су се одселили после Првог светског рата, за време Краљевине. После Другог светског рата преселили су се у Сурчин, а има и неколико кућа Милићевића који су се овде доселили директно из Билеће, то јест из Звијерине. Што би рекли: трбухом за крухом.
Нема млина који није млео од Милићевића
- Свако домаћинство од државе добило је тада 5.000
динара, плус материјал за кућу - дрвену грађу и цреп, затим кола, плуг, дрљачу, мини сејачицу. Десет година били смо ослобођени пореза. Имали смо право на 12 хектара земље и један под шумом. Баба је тешко подносила тамошњи живот, па се после два месеца вратила у Звијерину. Кад је почео рат, Шиптари су се веома непријатељски опходили према нама, убијали су наше људе, палили им куће. После девет година живота на Косову, били смо принуђени да се 1943. године преселимо у Рачу Крагујевачку. Када је рат завршен, наложено нам је да се привремено преселимо у Пазову. Године 1947. одлучено је да се преселимо у Сечањ или Јашу Томић, јер су тамо насељени наши земљаци из Херцеговине. Мој отац је отишао на лице места да се обавести о условима живота, па је одлучио да се не селимо ни у једно од понуђених места, већ да затражи Сурчин. Замерали су му што не прихвата директиву, али је победила његова упорност. Тако смо се 15. марта 1947. доселили у Сурчин - наглашава Ђоко.
У Сурчину се може чути да нема млина који није млео Милићевиће. Спајала их је једино мука. Удружени су се и пробијали кроз живот.
Упознајемо још једног Милићевића који много памти о животу у Сурчину. Реч је о Новаку, који тамо живи више од пет деценија. Први путје видео Сурчин 1961. године, када је као гардиста на одсуству довео мајку код брата. Сећа се добро да није било путева.
После одслужења војног рока Новак је остао у Сурчину. Запослио се најпре као службеник, а касније као возач. Оженио се Надом и његово су највеће богатство, како нам рече, син Ненад и ћерка Нина.
Мали Вук Милићевић ће ускоро да седне у школску клупу
- Мој брат се овде доселио 1958. године. После смо се насељавали један за другим. Од 20 кућа Милићевића у овом делу Сурчина, седам их се доселило са Косова. Држимо се начела ако је породица здрава, онда је здрава и држава. Сада овде живи трећа генерација Милићевића - казује нам Новак.
Очекује се да сурчински Милићевићи листом дођу на четврти по реду сабор братства.
Извор: часопис "Братство Милићевићи"
