Животопис чика Данила из Смедерева, најстаријег Милићевића на трећем сабору у Београду. (ког тадашњи председник Братства Анђелко Милићевић није дозоволио да га упознају братственици на 3. Сабору)
На вратима куће Гојка Милићевића, родом из Звијерине, и његове породице у Новој Тополи покрај Лесковца појавио се те послератне године на Светог Николу непознати човек, измучена лица и усаклих очију, из којих се једва назирао неки охрабрујући трачак живота. Распитивао се за Гојка, који је тих дана „без кривице крив“ чамио у казамату. Домаћица га је, какав је већ српски ред, позвала и посадила за славску софру.
Није га ни питала ко је, одакле је, зашто је дошао...
- Хвала снајо, данас је и моја слава, ја сам Данило Милићевић – рекао је намерник, растуживши се.
Био је то Гојков рођени брат о коме домаћини нису знали ништа друго осим да постоји, а предратне сеобе и вихор Другог светског рата, који је у Херцеговини ескалирао братоубилачким злочинима дојучерашњих комшија, допринели су да се најрођенији скоро забо-раве и отуђе. Гојко је са мајком, браћом и сестрама дошао у Србију још 1908. и имао је осам година кад су стигли. Умро је, а да никада није успео да оде и види своју Звјерину и Херцеговину. Његови ни данас не знају због чега су им оца победници ухапсили. Није дуго поживео, после изласка из затвора, издало га је срце.
- Рекао је да је пешке путовао,само Бог зна колико дуго, није знао ни дане ни датуме, нити да је тог дана Свети Никола. Како је успео да нас пронађе без адресе никад нећу одгонетнути. Кад је већ био недалеко од наше Тополе, каже да му је било тешко да разуме тај народ србијански, јер су говорили језиком који никад није чуо: куде идеш бре, куде кога идеш, кој’ си ти бре – присећа се сусрета са стрицем Данилом његова братаница и поштовалац Бранка Милићевић Мазнић.
Данило Милићевић је рођен 22.марта 1914. године у селу Звјерина код Билеће у Херцеговини. Одрастао је у породици са петорицом браће и пет сестара, а онда их је судбина развејала на све стране света. Први се у бели свет отиснуо Данилов брат Мато не би ли негде пронашао посао. Запослио се у руднику Трепча, непосредно уочи рата допао је посла на царини у Београду, а почетком рата вратио се у завичај и, како то већ налажу узори предака, организовао борбу против Немаца и за заштиту српског живља. У те редове укључио се и Данило. Заједно са братом и сународницима доспели су у тим операцијама и до Љубиња. Тамо су затекли невиђене, застрашујуће и најнељудскије призоре, који су учињени над српским народом. Одвојили су се од “осталих” и почели да се боре против починитеља тог стравичног покоља.
Одмах после рата почиње голгота Матове целе породице, па и брата Данила. Мато је био проглашен за највећег зликовца и бесомучно гоњен. Пошто није хтео да се преда, рачунајући да ће истина изаћи на видело, његова породица је преживљавала тешке тренутке. Данило је допао апса, породица је истерана са огњишта, попљачкано је све сто су имали: стока, жито, кајмак, сир, а они су утерани у неке штале око Билеће без игде ичега. Добили су по шест килограма јечма по члану, за месец дана.
– Овакав третман над нашим Милићевићима представљао је велику несрећу јер не само да су то радили они који су убијали и клали Србе, и против којих су се Мато, Данило и остали борили, него на жалост то су чинили и Срби, највећи део оних на чијој страни су се Мато и дру-жина борили. Данило је отеран у затвор – сведочи наша саговорница о тужној судбини најастаријег живог Милићевића данас.
После затвора Данило је морао да се склања колико год се то дало, тражећи место које је било колико толико сигурно. Тиме се објашњава зашто је приликом посете Гојковом дому у околини Лесковца остао кратко, иако су га Гојкови укућани дочекали широких руку и пуног срца.
- Није сачекао да се мој отац врати из затвора, вероватно није смео да се дуже задржава на једном месту. Отишао је и оставио нас. Толико смо се били навикли на њега, некако смо били сигурни, нисмо се осећали сами. Сродили смо се као да смо одувек били заједно. Дуго нам је недостајао. Пуно пута ми буде јасно зашто се каже да крв није вода, вели братаница Бранка Милићевић Мазнић, напомињући да су у чика Данилу видели оца, стрица, заштитника, некога ко је за њих увек имао пуно љубави.
Упркос свему Данила је родни крај увек позивао да се врати, па се после свега поново обрео у Билећи, рачунајући да је најгоре прошло. Али, породична Голгота не престаје. Отерали су их све заједно у Требињску Ластву, па одатле у Дрвар. Пред зиму 1948. године целу породицу поново селе у Завидовиће, где остају до 1950. Кад је Мато откривен у бекству, пре него што је допао било чијих руку, сам је себи пресудио. Онда целу породицу враћају у Звијерину, а Данило остаје у Завидовићима. Тамо се запослио, оженио добио сина, који већ као беба умире. Остаје му јединица лепа и вредна кћер Рада.
У Херцеговини Данило остаје да живи све до пензије 1974. године, када се пресељава у Смедерево, где је живео до краја живота. Жену је одавно изгубио, а о њему је бринула његова јединица Рада.
– Чика Данило је био и остао јунак столећа, напаћен, намучен, али горд, поштен, вредан и чист од свих овоземаљских грехова – закључује своју причу Бранка Милићевић Мазнић.
Извор: часопис "Братство Милићевићи"
