Генерал Иван С. Павловић Командант у балканским и Првом светском рату, један од оснивача Историјског друштва у Новом Саду 1927. а био је члан и утемељивач Српске књижевне задруге, Српског географског друштва и Друштва „Свети Сава“.
Колико данас знамо о јунацима, државницима, научницима, уметницима, макар из свога краја? Да ли неко младим људима у Ужицу и Србији говори о томе које је био Љуба Стојановић, Живко Топаловић, Милутин Ускоковић, Вида Ружић Црњански, Крста Смиљанић, Димитрије Туцовић, Драгиша Лапчевић, мајор Коста Тодоровић, Марија Мага Магазиновић…и још многи знани, учени, племенити Ужичани.
Или, ко је био Иван С. Павловић?
О храбром генералу из балканских и Првог рата готово да нико у Ужицу ништа не зна. Где и како би се и сазнало ? Ретко када се пише о српским патриотама, у плану и програму школа „претрчи се“ преко ових имена, а медији су изгубили едукативну функцију. У земљи где је одавно културни образац програм „ружичасте“ и сличних јој телевизија, са дневним „јунацима“,посебно „јунакињама- старлетама“ евидентно је, нема места за причу о националним и моралним личностима, историјским величинама. Због свега тога Ужичани слежу раменима када им се помене име Ивана Павловића. У последњем броју Историјске баштине, издања Архива Ужице, стручни консултант Историјског архива Београд, Тијана Ковчић, пише о генералу Ивану Павловићу, користећи податке из Личног фонда Павловића који се чува у Архиву Београда. Сазнања о овом Ужичанину, ратнику, предратном војном историчару…. делимо са читаоцима овог сајта.
Необично вредан, савестан, искрен и у служби пасионирани официр и неуморан радник. Веома успешно отправљао је деликатну и тешку службу својега одељења. На Солунском фронту и преко његове жеље а обзиром на важност службе начелника Ађутантског одељења, није му дата прилика да командује, али пуковник Иван Павловић у операцијама Прве армије у току 1914. и 1915. командујући у борбама здруженим одредима,често јачим од састава дивизије, а под најтежим теренским и другим приликама, показао је своје командантске способности успешним командовањем на моје задовољство. Заслужује сваку препоруку.
Ужичко порекло по оцу, мајка од Луњевица
Иван Павловић рођен је у Ужицу 4. јуна 1869.године. Његов отац пуковник Стојко Павловић био је командант у Ужичкој народној војсци, потом управник државне ергеле у Љубичеву, а 1885. за време Српско-бугарског рата био је на тешкој дужности граничара. Иванова мајка звала се Ленабила и била је кћерка из четвртог брака Николе Луњевице и Ђурђије Чарапић, кћерке војводе Танасија Чарапића. Иванов ујак, Ленабелин рођени брат био је Пантелија Луњевица, отац Драге Машин, касније српске краљице. Иванов старији брат, Петар Павловић био је познати зоолог, оснивач Природњачког музеја у Београду, директор Музеја српске земље и редовни члан Краљевске академије наука. Обојица браће Павловића били су професори у гимназији, а најмлађа сестра Катарина била је професор на Вишој учитељској школи, и међу првим женама које су похађале Филозофски факултет у Београду. Иван Павловић био је и у сродству са Милевом Алимпић, рођеном Вукомановић, која се удала за генерала Ранка Алимпића. Ранко је заједно са Ивановим оцем Стојком учествовао у одбрани Ужица 1862. године.
Родослов генерала Ивана С. Павловића и даља родбина. (линк ка родослову)
Официрска каријера
Иван Павловић је после положене матуре у Београду ступио у Војну академију коју је завршио са најбољим успехом. Добио је чин пешадијског потпоручника, а три године касније унапређен је у чин поручника, а као командир чете у 7.пуку био је краљев ордонанс официр. За приправника за генералштабну струку био је изабран 1900, а после две године у Главном генералштабу унапређен је у чин мајора. Током мајског преврата 1903., као блиски рођак краљице Драге, био је ухапшен и затворен заједно са браћом од ујака Николом и Никодијем Луњевицом, рођеном браћом краљице Драге. Исте ноћи Иван је пуштен на кућни притвор, а браћа Луњевица су погубљени. Иван је ускоро разрешен дужности и стављен на располагање, а након два месеца постављен је за команданта трећег батаљона 2. Пешадијског пука. Три године касније добио је службу у Главном генералштабу, одакле га је тадашњи војни министар, генерал Радомир Путник 1907.г поставио за команданта 20.пешадијског пука. После две године као потпуковник одлази у Књажевац, и забалежено је како је у вежбама пешадије и артиљерије потпуковник Павловић постигао одличан успех. Одликован је Белим орлом 4. степена. У пролеће 1911. генерал Степа Степановић Ивана Павловића поставља за команданта у Пироту, према граници са Бугарском која у то време са Турском и балканским савезницима врши припреме за Први балкански рат.
Бриљанто командовање
Пред сам почетак Првог балканског рата, септембра 1912., Иван Павловић је извршио тачну и брзу мобилизацију трупа у Пироту. Као командант трећег пука првог позива командовао је у оба Балканска рата, за шта је произведен у чин пуковника, а за постигнуте успехе у оба рата одликован је Златном Обилића медаљом за храброст и Карађорђевом звездом за ратне заслуге. У Главном генералштабу затиче га 1914. мобилизација српске војске и почетак Првог светског рата. Пошто је изразио жељу да командује, јула те године постављен је за команданта Ужичке здружене бригаде са штабом на Мусином брду, изнад Дрине код Бајне Баште. За одлично командовање током боја на Крстацу 15.септембра 1914. пуковник Павловић одликован је Карађорђевом звездом са мачевима 3. степена и предложен за унапређење у чин генерала. Извршио је низ успешних задатака и наређења са Ужичком бригадом која је у септембру 1915. заједно са Дунавском и Лимском бригадом формирала Ужички одред. Када је 22. јануара 1916.стигао на Крф, одмах је постављен за начелника ађутантског одељења Врховне команде, где је учествовао у реорганизацији српске војске. После ослобођења, у новембру 1919. Иван Павловић постављен је за команданта Потиске дивизије, а убрзо је за ратне заслуге унапређен у чин генерала.
Три године након завршетка Првог рата, Иван Павловић је постављен за начелника Историјског одељења Главног генералштаба, а у новембру 1922. одређен је за команданта Косовске дивизије, а на самом крају те године постављен је за помоћника команданта Прве армије. На овом месту остао је све до пензионисања, априла 1929. када је преведен у резерву. Иван Павловић остао је упамћен по својој успешној војничкој каријери за коју је одликован више пута. Поред бројних српских одликовања имао је и четири француска одликовања, неколико руских, и 2 енглеска одликовања. Оженио се у Суботици након рата 1920.године Зором Димитријевић, кћерком Стоиљка Димитријевића, тадашњег управника поште и телеграфа. Зоркин брат био је познати, храбри пуковник Светолик Димитријевић. Кумови на венчању били су им генерали Владимир Кондић и др Михаило Петровић, први српски хирург. Иван и Зора која је умрла 4 године пре Ивана, нису имали деце. Иван је умро 18. децембра 1943.године у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу у присуству породице, пријатеља и чланова српске владе, објављено је у београдском часопису „Коло“.
Иван Павловић и војно историјска наука
И пре пензионисања, Иван Павловић интересовао се за историјску науку, те је један од оснивача Историјског друштва у Новом Саду 1927. а био је члан и утемељивач Српске књижевне задруге, Српског географског друштва и Друштва „Свети Сава“. Када је отишао у пензију интензивно се бавио војно-историјским истраживачким радом, објављивао књиге и као војни писац био је врло цењен у научно-истраживачким круговима. Дневнике и белешке које је водио док је био на официрским дужностима током ратова систематизовао је у историјске научне радове.
Историјски архив Београда је у више наврата од породице Павловић откупљивао Иванову преосталу документацију, и од откупљене грађе формиран је Лични фонд Ивана С.Павловића. Чине је рукописи, службена и приватна преписка, војне наредбе и дописи, бројне ратне мапе и планови, фотографије из балканских и Првог рата, породичне фотографије и исечци из штампе. Стручњаци кажу, најзначајнији део фонда су списи који дају увид у историјске прилике у време ратова, али и у периоду после рата – период до Другог светског рата. Велики значај имају и Иванови дневници и бележнице, као и документа о одликовањима болничарки, распореду војника, њихове ратне оцене, војничка писма.
Сачувана архивска грађа везана за живот и рад породице Павловић поред Историјског архива Београд, чува се и у Војном музеју, Природњачком и Педагошком музеју. На основу писма које је у оквиру фонда, сазнаје се да је Иван основао Задужбину Зорке и Ивана Павловића при Српској краљевској академији. Историчари кажу, Лични фонд Ивана Павловића је незаобилазан извор за проучавање балканских и Првог рата и прилика у земљи и избеглиштву. То је материјал који илуструје српске ослободилачке ратове, виђене очима једног војника, официра, родољуба, патриоте. Фонд садржи и документа настала радом и других чланова породице Павловић, који су у оно време били такође истакнути чланови друштва, па тако документи фонда пружају једну ширу слику прилика у Србији, крајем 19. и у првој половини 20.века.
Из Иванових рукописа
Балканске ратове Иван Павловић описује у рукопису „Битољска битка изнад Облакова“. Писао је на основу бележака које је водио за време рата са свим најважнијим наређењима и извештајима и војнички прецизно је дао податке о кретању трупа и заузетим котама: „Око 4 сата ујутру пуковник Туфегџић посла ми на прочитање заповест за данас, 4. новембра….. „Са својим штабом прешао сам Шемницу. Вода заноси и коње ако се мало пође низ воду. Вода заноси и војнике. Наредих да се 5-6 војника држе чврсто рукама и тако прелазе. Ово се показа корисно…. Брзина којом је наишла Шемница заносаше војнике, и причинила је да по неки добије несвестицу и падне у воду, те се тако почеше давити…. У сумрак, 4.новембра на највеће висове изнад Облаковца спустила се била густа магла, која је убрзо захватила цело бојиште..Борба је све више слабила на целом фронту….“
„Моја бележница“
Од богате рукописне грађе о Првом рату највише пажње Иван Павловић посветио је обимном рукопису „Операције ужичког одреда у српско-аустријско-немачко-бугарском рату“.
Пише: Новка Илић
Фотографије: порекло, Wикипедиа, milicevic.rs
