Живот у оскудним условима учинио је да се многи људи одселе из Херцеговине, трагајући за новим стаништима у којима се лакше обезбеђују елементарне потребе.
Нагон за самоодржањем учинио је да се Милићевићи рационално понашају и да из сваке наоко безизлазне ситуације изађу као победници. Одликовали су се јунаштвом, али и чојством, били упорни, праведни, одлучни, бескомпромисни, честити и надасве хумани.
Добро је познато да су Милићевићи расејани свукуд по свету. Има их у Канади, САД, Шведској, Данској и још неким другим земљама.
Из завичаја су се померали или тамо где је било плодније земље, то јест где су постојали повољнији услови за живот, или су се - као слободари који нису трпели туђи јарам, посебно не турски, па су бранили право на живот достојан човека - обрачунавали са угњетачима и потом мењали станиште како би сачували породице и своју главе. Дакле, све време трајања Милићевића одвија се борба љута и непрестана за место под сунцем, за бољи живот и свестрани напредак. Историја је препуна поучних примера, сурових догађаја, великих обрта и стравичних страдања братственика. Прошлост је карактерисала буквална борба за опстанак. Честим најездама душмани нису само хтели да покоре српски живаљ у Херцеговини и ван ње, већ су чинили све да их физички истребе како би завладали тим просторима. Због тога су постајали ратници који су бранили кућна огњишта, остајући своји на своме. Одликовали су се јунаштвом, али и чојством, били упорни, праведни, одлучни, бескомпромисни, честити и надасве хумани.
Милићевићи су, пробијајући се кроз живот, учили школе, многи се образујући у врхунске стручњаке и научнике. Уз редовне школе учили су и ону животну, прилагођавајући се времену, догађајима, простору, потребама и свему осталом. Силом прилика постојали су занатлије и сваштари. Нагон за самоодржањем чинио је да се рационално понашају и да из сваке наоко безизлазне ситуације изађу као победници.
Данас говоримо о у сваком погледу моћном братству о коме се надалеко и нашироко зна. То што су Милићевићи били, што јесу и шта ће бити свакако је изазов за новинара и новине,паје Редакција гласила Милићевића одлучила да многе животне епизоде и личности овековечи пером и камером. Стога се отиснула Херцеговином, у чему је значајну помоћ пружио Владислав Милићевић, којег у братству сви познају по именуДраган. Посебну захвалност дугујемо породицама Милета Милићевића из Невесиња, Косте Милићевића и Жарка Милићевића из Билеће, које су биле домаћини екипи новинара у правом смислу значења те речи. Истине и правде ради, истичемо и изузетно велики допринос Драгана и Радована Милићевића из Билеће, који су нас непогрешиво водили до одредишта у која се ретко залази. Били су својеврсни водичи и вешти возачи кроз кршне пределе како бисмо допрли до свих одредишта где живе Милићевићи.
У Звјерини, колевци и престионици рода
Макадамским путем којим од Билеће води до Звјерине могу само само вешти возачи да прођу, а да не лупе у кардан, ауспух или не огребу аутомобил. Крш који прати пут издашно показује сву своју негостољубивост и суровост. Асамо стотину или две стотине метара више, како нам рекоше водичи, вероватно да људска нога никада није крочила. Драган, у чијим је рукама волан аутомобила марке „голф”, додаје да би тамо и ђаво поломио ногу.
После великог труцкања у аутомобилу и разгледања чудних и непоновљивих призора стижемо у Звијерину, неку врсту колевке и престонице рода Милићевића. Пуца висораван. Све је зелено. Непрегледне ливаде на којима је некад пасла стока. Да ли ће за коју годину да оживи овај простор? Хоћемо ли се коначно опаметити да производимо храну без хемикалија, тих отрова који нас прате на сваком кораку?
Прва одредница је сеоско гробље и мала црква у њему. Добро се одржава. Дакле, потомци воде рачуна о прецима.
Према званичном попису у Звијерини је 1961. године живело 265 становника. Тридесет година касније - само 36. Данас, како нам рекоше Драган и Радован, тамо живе свега два или три старачка домаћинства, пркосећи времену и суровим животним условима.
Обрели смо се у кући Јована Милићевића, који на плећима носи 84 године и у добру и љубави живи са супругом Душанком (71).
Старина прича:
- Било је некада овде 46 кућа. Живели су Милићевићи, Митрушићи, Дангубићи, Кисићи. Највише је било кућа Милићевића међу њима. У засеоку Дамња било је седам породичних домаћинстава, а 13 овде.
У тих седам живеле су породице Тодора, Марка, Јована, Милана, Васа, Милоша и Коса. Слабо се живело. Готово све је било гладно, голо и босо.
Јован и Душанка Милићевић
Године 1936. одселе се на Косово Богдан и Никола. Њихов брат је био Данило. Од Милорада су Миленко, Љубо и Мирко. Од војводе Глигора - Тодор, Мирко и Трипо.
Саво је Глигоров, Данило отишао у Смедерево. Он има две ћерке. Миланови синови су Васо, Бранко, Душан, Милан и Данило.
Сем трошне куће Јованов има иметак су и две краве. Оне им живот значе. Имају довољно млека, скорупа и сира, а богме претекне и за децу, која их, с времена на време, посете у том невид богу.
- Потрепштине нам догоне деца из Билеће. Пензија 100 марака. Пола од тога жена мора да да за лекове. Имамо мобилни телефон.
Свакога дана се чујемо са децом. Жена болешљива. Син Рајко је машински техничар, а ћерка Слободанка завршила је велике школе. Кућа нам је три пута горела. Имамо кромпира и купуса, сира, млека и скорупа. Шта ћеш казује старина Јован.
Супруга Душанка додаје да све теже може да помузе краве. Стога ће морати ускоро да их продају. А шта ће после...
- Пре три године била је страшна зима, падао снег три метра и ветар начинио велике сметове. Возило са ралицом, које чисти снег, није могло од Билеће до нас да се пробије. Лекове и храну су нам тада дотурили хеликоптером. Тако је то када људи несебично воде рачуна о угроженима - поручује Јован.
Извор: часопис "Братство Милићевићи"
