Најчешћа именовања славе су: крсно име, свето, благдан, крсна слава, празник, служба, ден, сечеме леб, ломиме леб, панагир, светац, панађур, памет светоме, кућанска слава, летурђија
ФЕНОМЕН крсне славе (крсног имена) код Срба је веома комплексан и искључује сваки облик једностраног приступа као могући начин објашњења. Захтева вишеструко искуство и научну коректност, подложан је и одређеним корекцијама, што је доказиво многим историјским чињеницама. Заправо, вишевековно истрајавање овог феномена, између осталог, заснива се и на његовој могућности прилагођавања друштвеним околностима и отворености за креативне интервенције које доприносе надградњи и напретку. Дакле, крсна слава или крсно име је вековима отворен процес у сталној надоградњи форме, са јасним јудеохришћанским садржајем као религијском основом. Утемељује се на сабрању у име Божје, приношењу себе и од себе Богу са љубављу, у заједници са другим човеком. На основу свега овога крсна слава има гостољубље као битну меру боговиђења, богољубља и човекољубља. Све се догађа у име Божје, тако да сви односи многих учесника добијају праву меру и стварни смисао у остварењу богољубивог човекољубља. Због тога слободно можемо рећи да религијски култ крсне славе тече кроз старозаветно и новозаветно вишевековље, још од Авељеве жртве Богу.
НА ПАСХАЛНОЈ вечери Великог четвртка утемељују се и осмишљавају све остале старозаветне жртве, како крвне, тако и бескрвне. Христос је дошао "да испуни закон" осмишљавајући га спасоносним опитом "по сили живота неуништивога". Христос је на Тајној вечери осмислио Пасху тако што је он постао Нова Пасха, онај који се приноси, који прима и који приноси. Богослужбена димензија приноса и жртве је на тај начин добила нови смисао у Христовој крсној крвној жртви "једном за свагда", што се најпре у раним хришћанским агапама (вечере љубави), а потом у литургијском догађају, најбоље пројављује. Како је литургија - служба Божја, стални спасоносни процес, реално је мишљење да крсна слава има своју онтолошку основу у литургији. То показује истоветни смисао молитвословља, а не само истоветни елементи: хлеб, пшеница, вино и јелеј (Грујић, 1930). Управо тај претпразнички моменат као увод у празновање и "литија" као указивање на "излажење" из храма у свет разоткривају могућност укључивања сваког хришћанског дома у богослужбену атмосферу храма. Та повезаност храма и хришћанских домова најконкретнија и најсмисленија је у слављењу крсне славе у свечарским кућама. Истоветност елемената на бденију и на славама у домовима потврђује повезаност и усаглашеност, богослужбено утемељење крсне славе.
ПУНОЋА ЖИВОТНЕ РАДОСТИ
БИБЛИЈСКО-ЛИТУРГИЈСКЕ основе крсне славе, у еклисиолошкој пуноћи богословља и богослужења, јасне су и непорециве. Ту се ради о стварној афирмацији различитих садржаја из старозаветног богослужења и многих новозаветних догађаја. Такође треба рећи и то да логика крсне славе надомешта многе недостатке митолошких представа и обредних радњи древних религија изван јудеохришћанског етоса. Та чињеница показује животност саме славе и никако је не треба промишљати као некреативни синкретизам. Реч је о томе да континуитет сабирања људи у име Божје у пуноћи животне радости траје кроз све векове, има различите појавне облике, имајући увек димензију стварности сабирања у име Христово. РАДИ дубљег разумевања смисла крсне славе, наводимо нека од уобичајених именовања тог богослужбеног догађаја, који почиње у храму, а продужава се у трпезама љубави у свечарским домовима и на другим пригодним местима. Најчешћа именовања славе су: крсно име, свети, свето, благдан, крсна слава, празник, служба, ден, сечеме леб, ломиме леб, панагир, светац, светец, сведен, панађур, памет светоме, кућанска слава, летурђија. Различитост именовања не треба да нас доводи до било каквих недоумица, јер из тога сазнајемо сву комплексност феномена, као и стварност креативног учествовања свих стваралачких субјеката. Најпре, из именовања "летурђија" видимо литургијску утемељеност, док одређење "панагир" или "панађур" јасно одређује крсну славу као "похвалу светога". Такође указује на животну повезаност храмовних служби, јавних догађаја (панађура - вашара о празницима) и кућног свечарења.
Остала именовања јасно показују црквену утемељеност славског чина, који повезује храмовна и кућна молитвословља. Такође показују вишеслојност свечарског чина, од храмовних слава (црквена слава), преко народних светковина (сеоска слава, еснафска слава), па до крсних слава у свечарским домовима. Чињеница да се и дан-данас у скоро свим свечарским домовима поред "крсног хлеба" припрема и "летурђија" која се оставља у храму за богослужбену употребу недвосмислено сведочи о нераскидивој повезаности свих црквених служби. ОВДЕ није сувишно рећи да је крсна слава новозаветни благослов Божји српском народу сабраном у Цркви, али и завет тог народа Богу, као што је то био случај са старозаветном Пасхом богоизабраног народа. Наравно, благослов и завет се најцелосније остварују смисленим служењем другим народима, то никако није привилегија која доводи до колективне саможивости. Због тога смисао славе треба тражити у јудеохришћанском наслеђу које је током векова осмишљавано кроз богослужење и различите историјске околности. Свети Сава је у своје време дао исправно усмерење слављењу крсног имена (памет - памјат светоме), јасно раздвајајући тај чин од помињања преминулих предака - даћа или парастоса (Грујић, 1930). Наравно, то разликовање никако не значи апсолутно искључивање помињања оних "који су преминули у благочестивој вери" (из молитве за освећење славског жита). Јер основа хришћанске вере је вера да "Бог није Бог мртвих, него живих ..."
Тако да помињање упокојених у славском чину има своје хришћанско утемељење и не треба га изводити из обредног искуства религија и митологија изван јудеохришћанског наслеђа. ЕВЕНТУАЛНА подударност елемената самог чина, или неких других појединости, никако не треба да буде разлог за измештање славе из хришћанског контекста у паганско обредословље. Тако да реформу Светога Саве не треба посматрати као искључивање молитвословља за упокојене из славског садржаја, пошто се ради о тачном одређењу радњи у храму, око храма и у хришћанском дому. То је лако уочљиво и у савременом славском молитвословљу и свечарском чину, јер "прекадња" или освећење жита, које је "у помен преминулих у вери", врши се у храму обавезно ако се колач "ломи" у дому од стране домаћина и "долибаше" или "батлије". Тамо где се све догађа у дому, истовремено се чини и резање колача и преливање славског жита, али се после тога понегде "подиже слава" - ломи славски колач. Ову разноликост не треба разумети као недостатак поретка, већ као могућност личног доживљаја, па чак и одређених "интервенција" на основу искуственог прилагођавања конкретним могућностима и потребама.
