Царински рат или Свињски рат (пошто је Србија била претежно сточарска земља) је вођен између Краљевине Србије и Аустроугарске монархије од 1906. до 1911. То је био трговински сукоб, који је наступио после прекида преговора који су у Бечу вођени због закључења трговинског уговора између двеју земаља.
Међутим, прекид преговора између Србије и Аустроугарске се десио пошто је потписан царински савез између Србије и Бугарске и почео да се примењује од 21. јула 1905. у Београду. Аустроугарска је сматрала да је овај уговор потписан против њених политичких и економских интереса, па је прекинула преговоре са Србијом. Пошто је према свим очекивањима Србија била економски слаба и зависна од Аустроугарске, очекивало се да ће се брзо предати. Аустроугарска је одмах забранила увоз и транспорт стоке, живине и пољопривредних производа из Србије. Тој мери је прибегавала од Берлинског конгреса 1878, да би остварила своје циљеве. На ове забране и пооштравање мера, Србија је одговорила једнако баш у јануару 1906. Тада је Србија увела потпуно нову царинску тарифу и максималне царине на робу из Аустроугарске. Дошло је до већ поменутог Свињског рата који је довео до потпуног одвајања зависности Србије од Аустроугарске.
Сиромашна Србија
Ако се вратимо уназад, неких 28 година од те 1906, Србија је добила независност. Било је то тачно 100 година пре мог рођења, 1878. И кад се то десило, Србија је била поприлично сиромашна. Све што је Србија тад имала јесу војна фабрика, две пиваре, две стругаре, барутана, циглана, радионица бомбона, 14 парних млинова и неколико радионица сапуна, коже и текстила. Железница није постојала, а путеви су били катастрофални. Већина становништва били су сељаци, чак 88 одсто, који су били неписмени, а проценат је ишао и до 90 одсто. Они су имали мало земљишта у свом поседу. Према подацима, чак 73 одсто земљишта у власништву сељака је било мање од пет хектара.
Берлински уговор који је наступио те 1878. је приковао Србију за Аустроугарску која је из ње извлачила економски интерес. Србија је била на путу пруге од Беча ка Цариграду, на путу такозваног Оријент експреса. Сточарски и ратарски производи чинили су највећи део српског извоза. Готово сва роба, чак 86 одсто је извожена само у Аустроугарску. С друге стране, и Србија је увозила из Аустроугарске.
С почетка јануара те 1906. године, у Бечу су се водили важни преговори. Србија се очајнички трудила да добије било какав однос са Аустроугарском и да изглади односе не би ли и даље могла да извози у моћну царевину. Аустроугарска је била неумољива. Није хтела ни да чује за српске производе.
Уцењивачка економска политика Аустроугарске
Аустроугарска је све лепо уредила. Тако су 6. марта 1906, по захтеву Аустроугарске напуштене главне одредбе из уговора о царинском савезу с Бугарском. Краљевини Србији није више било до тога да води царински рат с Аустроугарском. По споразуму, који је био закључен на основу највиших повлашћења, Аустроугарска је уживала за сву робу која је приспела, а остала не оцарињена до 15. фебруара 1906. у поноћ, кад је престао да важи трговински уговор с њом, закључен 1892.
Србија је добила право да увози стоку и сточне производе, за које се путем Министарства народне привреде тражило претходно одобрење, и увоз и провоз свежег меса и живине без претходног одобрења, водећи се, при увозу у Аустроугарску највиша повлашћења. Ово привремено стање престало је 24. јуна 1906, кад су обе земље почеле да примењују опште тарифе.
Лаза Пачу као легенда Царинског рата
Тиква је пукла тог 12. јануара. Преговори су прекинути. Српска роба више није имала купца. Први пут је Србија водила рат какав никада до тада није водила, нити је на њега рачунала. Међутим, како то бива, Србија је имала правог човека на правом месту који има једну веома малу улицу у Београду, сразмерну свим заслугама. Био је то Лаза Пачу, министар финансија.
Цинцар, српски патриота и националиста, неко би написао. Отпоран на корупцију, а веома шкрт. Ни краљу, ни попу, ни министрима није давао ни динар више од онога што је буџетом било предвиђено. Тако је и спасио земљу и ушао у легенду. Како је Пачу дошао до позиције министра финансија? Идемо корак назад, нешто пре Царинског рата.
Србија је пред крај 19. века скоро банкротирала због бројних зајмова које је узимала широм света. Под влашћу Александра Обреновића, успела је некако да све те дугове обједини у један и добије рефинансирање. После тог невероватног маневра, Србија је удвостручила свој буџет, а суфицит је износио 30 милиона динара. Пачу је само наследио овај успех и знао је како да тај тренутак искористи.
Његов први потез је био да за невероватних 40 одсто повећа порезе. Колико је био шкрт чувар државних пара, толико је био немилосрдан порески извршитељ. Убитачна комбинација! Управо то је омогућило да се Србија поново уздигне. Своје мере је правдао ванредним околностима и празном касом. Онда је Царински или Свињски рат претио да све то прекине. Блокада је била као смртна пресуда за једини адут који је Србија имала, а то је била пољопривреда. Тада су све снаге усмерене на извоз. О економији је водио рачуна Пачу, а владу је водио Никола Пашић.
Царински рат је трајало од 1906. до 1911. године. Српска пољопривреда је избегла пропаст и платила високу цену целокупне економске независности. Уз то, пронађен је пут до нових тржишта. Из блокаде, Србија је изашла ојачана.
За Србију је овај Царински рат имао повољне последице. Одобрењем ванредног кредита од 500.000 динара на отварање и налажењем нових тржишта за стоку и сточне производе, избегла се и најмања штета. Убрзо су нађена нова тржишта за стоку и сточне производе. Цене су се подигле и трговина је кренула нормалним током. Нови партнери су пронађени у Немачкој, Египту, Француској, Русији, Енглеској и Швајцарској, као и другим државама. Са изградњом саобраћајног система, јачањем контроле квалитета и смишљеног рекламирања домаћих производа, Србија предузела и мере за интензивирање робног промета. Тако је Србија успела не само да повећа обим своје спољне трговине, већ и да прошири број својих трговинских партнера.
Била је то тек прва битка у низу битака које су у наредним годинама следиле. Већ 1912. године земља је ушла у нове ратове, оне праве. Пошто су пушке утихнуле 1918, Србија је била десеткована. Из рата се као победник једва ишчупала. Није било ни Лазе Пачуа који је, у међувремену 1915. године и преминуо. За собом је оставио 60.000 динара што је мала сума за неког ко је буквално превртао милионе. Али као што то бива са легендама оне свој статус обезбеде за живота, делима. Срамота је да му само мизерна улица у центру Београда припада кад би требало много, много више.
Инспирација – рекслана
