Дневници Милана Ђ. Милићевића, богослова који се успео до високих чиновничких и академских кругова, представљају драгоцену грађу за политичку и друштвену историју Србије у време династије Обреновића.
То је први уочио велики српски етнолог Тихомир Р. Ђорђевић, који је оценио и следеће: "У тим белешкама без стила и књижевних ефеката, често наивним у патријархалној простоти, има појединости које живо сликају нарави", писао је 1931. године у "Српском књижевном гласнику" о стогодишњици Милићевићевог рођења др Ђорђевић.
"Таква је она једна, на пример, у којој Милан Ђ. Милићевић, секретар Министарства и члан Ученог друштва, истога дана кад походи министре и прима прве људе у својој кући, силази увече с целом породицом из Цетињске улице (кућа му је била код Бајлонове пиваре, у срцу града) на Карабурму на вечеру. Тамо, на Карабурми (које је тада било приградско село) његова ташта, стара Нишлијка, провела је дан у испирању вуне на Дунаву".
Докони чиновници
Као ревносни државни службеник, Милан Милићевић се није устручавао да опише (не)радну атмосферу у министарству. Тако је 8. маја 1871. године записао: "У канцеларији обичне ствари. Наш Панта Бесарић рачуновођа био у Земуну, па донео онај број 'Змаја' у коме је карикатура г. Блазнавца (политичара и првог српског генерала). Јутрос га напао г. Карамарковић за то да ће зло проћи! Он каже да му је сам намесник Ристић казао за то. Ала смо окупирани озбиљним пословима!"
Као бивши секретар кнеза Михаила, Милићевић је један од незадовољних новим властима у времену Намесништва и политички противник либерала.
"Подигнут тон и безобзирност у сликању људи на тој страни такође је сметња да се много шта од тих бележака објављује у времену још живих првих потомака", пише Ђорђевић, уз констатацију да и као такав дневник ипак остаје за документацију историји.
Члан четири академије
За собом је Милан Ђ. Милићевић оставио важну етнографску грађу у делима "Живот Срба сељака", "Славе у Срба", "Задружна кућа на селу", "Манастири у Србији", "Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба", као и историјска: "Кнез Милош у причама", "Карађорђе у говору и твору", "Кнежевина Србија" и "Краљевина Србија". Био је редовни члан Српског ученог друштва, члан Академије наука у Петрограду, Југословенске академије знаности и уметности у Загребу, члан Српске краљевске академије у Београду, председник Српског археолошког друштва и један од оснивача велике издавачке куће Српска књижевна задруга.
Један део, с доцнијим новим провереним подацима, употребио је и сам Милићевић у својим делима, која су сва прожета "страшним продубљивањем" прошлости земље и живота предака. То се најбоље види у његовом предговору "Поменику знаменитих људи из српског народа новијега доба", посвећеног "Гробним каменовима", где он прекорева потомке који су заборавили славне претке и традицију:
"Обраћао сам се потомцима да ми јаве што се зна у породицама о заслужним прецима, па сам од њих, некад, примао одговоре: да унуци баш ништа не знају о дедовима својим иако су они били војводе, а унуци пуковници. Молио сам наследнике за ближе извештаје о онима о чијој тековини можда и данас живе, па ми и они, с великих својих послова, нису имали кад дати тражених података."
Не могавши другачије да дође до тражених информација, Милићевић је проучавао гробове, почевши да, како каже, куцка, и од маховине и наноса чисти њихове плоче, крстове и друге покојничке белеге. "И тамо сам сретао протојере који крстове заслужних предака чупају, Боже, да прошире простор око цркве. Виђао сам потомке који плоче својих предака остављају дунђерима да их лупају, и новој звонари у темеље бацају.
Детињасти Панчић
Милан Ђ. Милићевић је 11. децембра 1871. записао и занимљиво поимање последње жеље Јосифа Панчића, оца српске ботанике који је на Копаонику открио врсту четинара, данас знану као Панчићеву оморику, врсту стару 65 милиона година: "Др Панчић у разговору рече како би желео да буде укопан на Копаонику. Мени то не би мило, јер и своју жељу да спавам вечни сан на Ковиони, не смем сваком да кажем, да ми се не рекне детињасто је."
Налазио сам сам школоване унуке који на туђем гробљу жале и плачу, а својих дедова и стричева споменике малодушно окрећу, остављајући гробове шуте, само зато што су записи на њима за неке данашње очи оштри. И видео сам доста гробних крстова и у портине ограде узиданих, за прагове поваљених, и за подвижнике јахачима усађених, па ипак су ми студене гробне стене често казале више него многа наследничка уста", пише у "Гробним каменовима" Милан Ђ. Милићевић.
При том утврђује и ово: "Каменови гробни! Захваљујући вашим записима, наши ће потомци знати где местимице почивају кости кнеза Палалије, Илије Бирчанина, Милоша Поцерца, проте Смиљанића, попа Ранка из Рудоваца, игумана Хаџи Атанасија".
