Већина мушкараца код старих народа носила је дугу косу:
Индуси, Персијанци, Трачани... Грци су тек у 5. веку нове ере почели најпре да скраћују косу, а од другог века да је шишају и обликују у фризуру. Римљани су преузели од Грка кратке фризуре, док су варвари иза њихових граница, као и они који су током велике сеобе народа преплавили Европу, и даље носили дугу косу. Слободно пуштену низ леђа, плели су је у плетенице, везивали у клупче, и, уопште, о својој коси бринули на још читав низ маштовитих начина.
У крајевима у којима су живели Словени, потом и Срби, дуго се задржала најраспрострањенија мушка фризура - дуга кика или перчин. У Србији су скоро до краја Првог српског устанка мушкарци, сви одреда, носили перчине.
Забележено је да је 1810. године сам вожд Карађорђе одсекао свој перчин и тако са њим раскрстио, али је и наредио војницима да своје дуге кике одсеку. Разлог је био једноставан: Турци су Србе у бојевима хватали за косу и тако им лакше одсецали главе.
Међутим, и Турци су носили перчин, па је једна од претпоставки да је перчин укинут и зато да би се српски ратници и визуелно разликовали од Турака. И поред тога, искорењивање перчина међу српским народом није ишло лако, иако је на томе радио лично и кнез Милош Обреновић. Срби се нису радо одвајали од овог традиционалног обичаја и мушког поноса, те су се опирали новој моди готово кроз цео 19. век!
Обичај да савремени мушкарац носи кратку косу имао је исто онолико практичних узрока као и у Карађорђево време - потиче од прописа којима се војска борила против вашки и болештина које су оне преносиле, а нарочито тифуса.
Браде су биле наезаобилазан украс мушког лица. Брада се у многим подручјима и временима сматрала симболом мушкости и мушког достојанства, па се и ту, као и у случају косе, често претеривало, брада се није уопште бријала. Достојанство брадатог човека стајало је у вези и са његовим сазревањем као личности. Веома млади мушкарци немају браду или им се она тек помаља.
Брада је зато и симбол мушке зрелости, ума и искуства стицаног током времена. Стога су древни мудраци обично носили дуге браде. Богови свих народа, у највећем броју случајева, такође су приказивани са брадама. Касније, у развијеним цивилизацијама, када је човек све мање осећао порив да мушкост и достојанство зрелости показује на тако видљив начин, брада је најчешће бријала. Обријан мушкарац је својим глатким образима показивао да има времена и могућности да се дотерује, што га је одвајало и разликовао од варвара.