Први домаћи политичар који је разумео највећи дипломатски проблем своје отаџбине био је Илија Гарашанин.
Још као министар под Карађорђевићима, он је јасно видео да ће Србији бити лакше да збаци турски јарам него да одржи своју самосталност према великим силама.
Спас је видео у савезу балканских земаља у који је требало да уђу још и Хрвати, али и Мађари, који су већ побунама показали да им је тескобно у савезу са Аустријом. Своју теорију је Гарашанин засновао на свом чувеном делу "Начертаније" и на три политичке тачке. Пре свега, да би идеја о Српској Војводини, коју су прекосавски Срби покушали да остваре још током мађарске буне 1848, могла да се оствари.
Будући да је био француски ђак, а касније дипломата са јаким политичким везама у Француској, веровао је такође да та велесила не жели да командује Балканом, па би Србија у Француској требало да потражи јака леђа, а не као до сада, да се врти између Аустрије и Русије.
Русију, на коју се ослањао кнез Михаило Обреновић, његов министар спољних дела Гарашанин видео је само као нужну и привремену савезницу, и то пре свега против аустријског утицаја и турске злоупотребе власти у Србији, а не у борби за ослобођење. Рушење Отоманског царства је у то доба било главни циљ руске политике.
Међутим, западне земље, које су биле спремне да штите Турску од Русије, нису биле спремне да заштите и хришћане са Истока од Турске. Тако је Русија била једина велесила која је могла да убеди Запад да је и за њега добро да укине турско ропство над хришћанима.
Гарашанинова идеја о балканском савезу је Петрограду у то доба била више него добродошла, али се догодило управо оно што је овај политичар желео да избегне - уместо да савез постане брана руском устоличавању у Европи, он је постао управо алатка руске политике према балканским земљама и европским великим силама.
