Ратни распоред, задаци и капацитети Југословенског Краљевског ваздухопловства пред Априлски рат.
Ратни план „Р-41“ је имао доста „фалинки“ од којих су неке биле условљене „вишом силом“, док су се неке морале отклонити.
Оно на шта се није могло утицати, то је процес модернизације и попуне јединица. На годину-две дана пред рат је наручено доста авиона из Немачке, али је Немачка „стала“ са њиховом испоруком, тако да је попуна јединица модерним машинама била недовољна, те без обзира на цифру од преко 1000 авиона којима је раполагало наше ЈКВ, тек нешто мало више од 300 је било способно да се огледа на ратним задацима. И то је једино на шта се није могло утицати.
Нажалост, много више је ствари било отклоњиво, али се на то није много обраћала пажња. На првом месту, то је сама организација ваздухопловства унутар војске, односно система командовања. Наиме, ЈКВ није било посебан вид у оквиру војске, него је 1939. године „раздељено“ тако да је оперативно и позадинско ваздухопловство било под командом Генералштаба, армијско под командом Копнене војске, док је поморско било у надлежности Команде морнарице. Уз то, високи командни кадар је био именован на одговорне функције иако изворно нису били ваздухопловци (да ме неко погрешно не схвати, наравно не сви). Нпр. „пучиста“, ваздухопловни генерал Душан Симовић није био ваздухопловац, но артиљерац. Та нестручност, односно недовољно познавање ваздухопловне доктрине од стране појединаца, уз ионако недовољно развијена доктринарна документа употребе авијације, довела су до великих губитака на терену.
Такође, једна од ствари која се могла и морала отклонити у ходу је била необученост довољног броја летачког састава за извршење борбених задатака у свим метеоролошким условима, дању и ноћу. Само је мали број пилота био обучен за такво што, док је већина пилота могла да лети само у нормалним условима. О томе се морало водити рачуна! Када се на све ово дода и утицај „пете колоне“, те врло чудна „решења“ и тактичке замисли о којима ће у даљем тексту бити речи, отпор који је пружен непријатељу још више добија на снази.
Ваздухопловство је било груписано у 4 различита одсека са 3 надлежне команде...
Оперативно ваздухопловство
Према ратном плану, оно је било задужено за одбрану територије и примање првог удара. Јединице оперативног ваздухопловства су биле следеће:
– Прва ваздухопловна ловачка бригада, која је у свом саставу имала Шести и Други ловачки пук. Команда бригаде са 8 авиона у саставу 702. ескадриле за везу је према распореду била у Земуну. Штаб Шестог ловачког пука и једна ваздухопловна група (32. ловачка група) са три ескадриле (103.,104. и 142. ловачка ескадрила) Месершмита (Ме-109) је била распоређена на аеродрому Крушедол. Укупно су имали 27 авиона Ме-109. Друга ваздухопловна група (51. ловачка група) овог пука са једном ескадрилом (102. ловачка ескадрила) Ме-109 (10 авиона) и две ескадриле (161. и 162. ловачка ескадрила) са шест авиона Икарус (Ик-3), базирала је на земунском аеродрому. Укупно дакле 43 авиона.
Штаб Другог ловачког пука и једна ваздухопловна група (52. ловачка група) са две ескадриле (163. и 164. ловачка ескадрила) ловаца Харикен (15 авиона), била је на аеродрому Кнић, а друга ваздухопловна група (31. ловачка група) овог пука са две ескадриле (101. и 141. ловачка ескадрила) Ме-109 (19 авиона) била је на аеродрому Сушичко Поље код Крагујевца. Укупно значи 34 авиона. Ова бригада је била и најјача јединица у систему ПВО територије.
Главни задатак Прве бригаде је била заштита Београда као главног града, те заштита важних индустријских центара на врло широком простору, који је обухватао: линијом државне границе територију Војводине, па границом, јужно до линије Вршка Чика-Озрен-Јастребац-Копаоник-Сјеница-Пљевља-Фоча, односно на запад, до линије Доњи Михољац-Босански Шамац-Тузла-Рогатица-Фоча.
