Михаило Обреновић

Србија
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

Велику улогу у промовисању Србије као једине земље која је способна да оружјем отера Турке са Балкана одиграла је српска обавештајна служба.

Своју пропаганду је организовала не само у балканским земљама и самој Турској, него и у Хрватској и Војводини, тада подручју Аустрије.

Агенти су нарочито јаки били у Босни и Бугарској, где су пронашли и људе који ће се ставити на чело народних устанака.

Влада у Београду била је уверена да ће се устанак, када једном негде плане, проширити у свим поробљеним балканским земљама.

Зато је уз помоћ своје војске образовала четнички покрет. Била је то врста паравојске, која је требало да помогне устаницима ма где се налазили.
Састављена је од одабраних људи, махом некадашњих хајдука и граничара, који су били навикнути на герилско ратовање, брзе упаде и још брже повлачење, без гарнизона и правих штабова, способни да се боре дуго и иза непријатељских леђа. Сличне одреде су основали и Црногорци.


Из тог времена потиче запис о четничким јединицама, где стоји да је најважнији срећан избор старешине: "Одабрани, досетљив у рату, официр који познаје намере свога команданта и који је способан да из непрекидног надзора учини правилне закључке и процени снагу и покрете непријатељских трупа - хитар на ногама, снабдевен дурбином и картом, надасве храбар и одан."


Још у разговорима са мађарским прваком Лајошем Кошутом 1859, кнез Михаило Обреновић је рекао да је Србији много лакше да се мери са Турском него у време Првог и Другог српског устанка јер је Турска почела да "бива трошна".

У то су га уверавали и устанци који су буктали током пола века на Балкану. Почетком 60-их година 19. века српски и црногорски устаници су успоставили прве тајне везе италијанским револуционарним покретом, а уз побуњене Херцеговце стали су и пољски, мађарски и италијански добровољци.
Русија је, мимо свих очекивања, напоре словенске браће посматрала равнодушно, а Аустрија је стала на страну Турске. Тако су многи устаници, издржавши колико су могли без подршке иједне велике силе, са породицама на крају бежале у Србију и Црну Гору.
Ипак, ови устанци су показали да је Отоманско царство заиста ослабило, као и да њихова моћна војска не може да се одупре герилском, четничком ратовању.

Пријавите се преко бесплатне е-маил претплате за примање обавештења о новим дешавањима.