Детаљи и чињенице о немачком бомбардовању Београда у априлу 1941. године у великој мери су познати јавности. Међутим, мало се зна о херојској акцији припадника Југословенског краљевског ратног ваздухопловства који су након напада на Београд бомбардовали циљеве у Трећем рајху.
Фелдмаршал Александар Лер је на суђењу после рата рекао да су напади краљевске авијације значајно успорили активности немачке војске.
Шестог априла, у 6.30 ујутро, без објаве рата, силе Трећег рајха су напале Краљевину Југославију. Њихове ваздушне снаге су бомбардовале Београд користећи 234 бомбардера и 120 ловаца. Авиони су полетели из Беча (Цволфашинг, Винер Нојштат, Аспанг), Граца и Арада. Београд је бомбардован у четири налета 6. априла, и поново 7, 11. и 12. априла 1941. године. Употребљено је око 440 тона запаљивих бомби.
Догађаји који су уследили нису толико познати, а реч је о контраудару пилота Краљевског ваздухопловства на циљеве у Аустрији, Мађарској, Албанији...
Главну улогу у причи имају припадници Осмог бомбардерског пука, који је 1941. године био стациониран на војном аеродрому Ровине (Нова Топола, Бањалука). Пук је покривао зону дејства у западном делу Краљевине Југославије.
Војно ваздухопловство Краљевине Југославије је имало у наоружању 62 авиона "бристол бленхајм МК-1", и њима су били опремљени Први и Осми бомбардерски пук и Једанаеста ваздухопловна група за даљинско извиђање.
Командант Осмог пука Станко Диклић је у складу са планом Р-41, 6. априла 1941. наредио да два бомбардера "бристол бленхајм" полете са аеродрома Ровине, а за пратњу су им одређена два ловца типа "харикен" са оближњег аеродрома Александровац (који је у рату 1991–1995. био такође војни аеродром).
План Р-41 је предвиђао задатке авијације у случају прекида комуникација са командом у Земуну. Осми бомбардерски пук није имао везу са Београдом јер су комуникације биле пресечене у војном центру везе који се налазио у Загребу. Официри су за бомбардовање Београда сазнали путем радио-програма.
Први задатак је изведен како би се успорила концентрација трупа немачке Друге армије. За командире-навигаторе бомбардера су одређени поручник Иван Салевић и поручник Иван Панџа.
Њемачки војници гасе пожар послије бомбардовања жељезничког чвора у Грацу, 6.4.1941.
Два Ивана полећу да освете Београд
У 14.40 су упаљени мотори два бомбардера на аеродрому Ровине. Посаде су спремне да полете на први задатак којим ће ући у историју. Бомбардоваће Трећи рајх, осветиће Београд, показаће Немцима своје борбено расположење.
Поручник Иван Панџа
Поручник Иван Салевић (колекција Александар Огњевић)
Бомбардери су полетели, а убрзо затим им се прикључују два ловца типа "харикен" као заштита. "Харикенима" су управљали капетан прве класе Јанко Добникар и још један непознати официр РВКЈ.
Панџин бомбардер
Иван Панџа је дао наређење свом пилоту Карлу Мурку да лети према Мурској Соботи. Изнад градића Горичко, одакле рута лета улази у ваздушни простор Трећег рајха (данашње Аустрије), по наређењу командира бомбардера Ивана Панџе, пилот Мурко нагло смањује висину, како би покушао да непримећен досегне циљ у Грацу и изврши задатак.
"Нагло сам почео да снижавам висину. Прешли смо границу у висини крошњи дрвећа, како би нас осматрачи теже уочили. Правим нагли леви заокрет и снижавам авион у долину реке Рабе, чије обале ће нас заклањати скоро до тренутка када дођемо до циља. Летимо и даље изнад крошњи, док врхови крошњи нестају испод мојих стопала. Са леве стране, на путу који је изнад нас, видим огромну војну колону... Видим много тенкова. Испод нас сам угледао пругу изнад које 'бришем' 380 километара на час... Предграђе... Теретна железничка станица је испред нас", написао је Карло Мурко у својој исповести која је објављена у књизи Бристол Бленхеим, Yугослав Сторy, аутора Александра Огњевића, историчара ваздухопловства.
Мурко је навео да је тада почео да пење авион на 300 метара и да је дао знак командиру Ивану Панџи, који ће "за коју секунду избацити бомбе".
"Прва бомба (од четири, прим. аут.) је пала међу возила, друга на мрежу железничких скретница, где се појавио велики кратер. Трећа бомба је погодила двоспратно складиште. Четврта бомба је прелетела кров складишта, те сам почео нагло да идем у нагли пењући заокрет нашим бомбардером, тако да нисам видео где је пала. Ван себе смо од узбуђења и задовољства. Учинили смо то. Бомбардовали смо Трећи рајх! Ово вам је за Београд!", навео је Мурко.
Потом су кренули према Марибору. Када је спустио авион изнад кровова кућа, уочили су колону војних возила.
"Пуцали смо на њих из митраљеза. Направили смо заокрет и испалили још један рафал по колони. На крају смо схватили да нам је тај маневар ниског лета и спасао животе, јер су два 'месершмита Бф-109' узлетела са тог аеродрома и покушала да нас оборе. Нестали смо им пред очима", написао је Карло Мурко.
Салевићев бомбардер
Са аеродрома Ровине полетео је и бомбардер са посадом под командом Ивана Салевића, са пилотом Ђођем Путицом и непознатим митраљесцем. Њихово дејство описано је у извештају о првом бомбардовању Граца, Државног архива аустријске Штајерске.
